foto Gordana NoninNačin na koji u svojim pričama dekonstruiše predrasude i stereotipe koji vladaju kod ljudi u celom svetu, kao i na Balkanu, čitaocima mnogo znači. Pokazalo se to prvog dana Međunarodnog sajma knjiga u Novom Sadu kada je sa nastupom Rumene Bužarovske počeo program paviljona književnosti “Seobe duša” koji za vreme trajanja Sajma knjiga organizuje Fondacija “Novi Sad – Evropska prestonica kulture”.
Više od sat vremena je publika slušala Bužarovsku, a nakon toga su čitaoci dugo stajali u redu kako bi im spisateljica potpisala svoje knjige koje kod nas objavljuje izdavačka kuća “Booka”.
“Književnost je takva da ne sme da bude dosadna. Ponekad me ljudi pitaju zašto pišem o ovome a ne o nečem drugom. Na svetu nema glupljeg pitanja od toga jer svaki pisac piše o onome što želi, o onome što ga se tiče. Drugo, takođe glupo pitanje je ono zašto o tome što pišem, pišem tako mračno. Oni valjda misle, žena sam, pa treba da pišem o veselijim i srećnijim temama. A književnost je, u principu, uvek nekako tužna i nesrećna jer se bavi pitanjima i radi na tome da saznamo nešto o sebi i o društvu u kojem živimo. Onda ide i katarza kako bismo doživeli prosvetljenje. Pišem tako kako pišem da bi se čitaoci trgli jer, sve su to društveno važne teme a kroz književnost mnogo toga možemo da naučimo”, ističe za Danas Rumena Bužarovska čije su zbirke priča “Žvrljotine”, “Osmica”, “Moj muž” i “Nikuda ne idem” prevedene u brojnim zemljama Evrope, a 2016. godine platforma Literary Europe Live uvrstila je Bužarovsku među 10 najzanimljivijih mladih evropskih pisaca.
Profesorica je američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Skoplju.
Prevodi sa engleskog na makedonski jezik i koorganizatorka i koautorka je večeri pripovedanja ženskih priča “PičPrič”.
Hrvatska izdavačka kuća “Fraktura” objavila je prošle godine knjigu “2020. Dnevnik” u kojoj je, pored još pet književnica i književnika iz regiona, i Rumena Bužarovska pisala dnevničke beleške.
Upravo ste u Dnevniku, koji ste vodili tokom marta i septembra 2020. godine napisali da se zbog pandemije moralo odložiti to izdanje manifestacije “PičPrič”, a tokom programa u Novom Sadu na Sajmu knjiga govorili o tome koliko vam je sve vreme nedostajao kontakt sa ljudima tokom ove dve godine. Koliko vam je značio neposredni susret sa čitaocima i čitateljkama?
– Na početku tog perioda mi je zaista bilo teško. Uporedila sam to stanje sa introvertom koji odjednom mora da bude okružen sa pet stotina ljudi. Kako bi se on osećao… a ja sam suprotno od toga, tipični ekstrovert i volim da sam okružena ljudima i da se sa njima družim. Tako možete zamisliti kako mi je bilo. Na prvom mestu, moji prijatelji pisci iz cele bivše Jugoslavije, jer mi smo se baš družili po festivalima i bili u stalnom kontaktu, našli smo se zatečeni situacijom. Ono što jeste bilo super tokom tog perioda je što su ljudi konzumirali umetnost, imali vremena da čitaju knjige, gledaju serije, filmove. U tim trenucima nas je umetnost zaista spašavala. S druge strane, mi pisci ne možemo da živimo ako ne putujemo i ne upoznajemo se, naravno, i ako ne prodajemo knjige upravo na ovakav način, na samim promocijama. Uvek je najbolje da se vidiš sa publikom, da upoznaješ svoje čitaoce i da sa njima razgovaraš. Za mene je zaista bilo strašno, a znam da je i za moje prijatelje, što nismo mogli da putujemo, promovišemo svoje knjige i družimo se. No, svakako je bilo prioritetno da preživimo i evo nas, sada smo tu. Nadam se da neće biti novih talasa epidemije.
Došli ste u Novi Sad kao prva gošća Paviljona književnosti koji za temu ima “Seobe duša” i posvećen je jednom od izuzetno važnih problema u svetu, migrantima i izbeglicama. Upravo danas, dok mi razgovaramo, saopšteno je i da je iz Ukrajine izbeglo od rata i agresije, milion ljudi…
– Migracije jesu književna tema, kao što su to i ljubav i smrt. Pogotovu nama, piscima sa Balkana, jer smo se mi i kroz čitavu istoriju selili i mešali. Ja, takođe, dolazim iz izbegličke porodice, moja majka je iz Grčke. Meni lično migracije su vrlo bitna tema. Ovaj program posvećen “seobama duša” se baš pogodio sa svim ovim što se već nekoliko dana dešava u Ukrajini. I u književnosti se uvek vidi kako neke teme dobijaju, sa novim dešavanjima, neke nove konotacije. Sa dobrom književnošću je uvek tako. Mnogo mojih prijatelja, ukrajinskih pisaca je moralo da pobegne iz Ukrajine.
Upravo sam htela da vas pitam, imate li prijatelja među ukrajinskim piscima i da li ste u kontaktu sa njima?
– Kako da ne. Imam. Katerina Babkina mi je baš bliska prijateljica. Ona je ukrajinska spisateljica, odlična pesnikinja i novinarka koja radi za brojne i domaće i strane medije. Čule smo se, znam kako je i šta radi, a ja sam upravo danas kupila ovde njenu knjigu koja je prevedena na srpski jezik. Nas dve smo bile zajedno tri meseca u Ajovi u Americi gde smo boravile kao stipendistkinje Međunarodnog književnog programa. Ona je trenutno u Vroclavu, u Poljskoj. Mislim da su nju još ranije pozvali tamo za neku stipendiju, pa su je sada primili da boravi u rezidencijalnom stanu za pisce ali, gde će moći da boravi posle, ne znam. Poznajem i Andreja Ljupka, ali sa Katerinom sam baš drugarica. Moram napomenuti da mi je drugarica i ruska spisateljica Alisa Ganijela koja već godinama protestuje protiv Putina pa sam sada baš zabrinuta za nju. Naravno, drugačije su to pozicije ali ona je isto tako u jednoj strašnoj situaciji. Ona se ceo svoj život bori protiv tog monstruma koji im je na vlasti.
Smatrate li da pisci imaju tu odgovornost da u javnosti ukažu na ugrožavanje sloboda, ugroženost života, da se upravo po tome, po njihovoj angažovanosti, razlikuju, da li su samo pisci ili su i intelektualci?
– Naravno. Na kraju, samo te pisce i pamtimo. Ne pamtimo one režimske pisce koji, na kraju krajeva, nisu ni bili bitni. Ne možeš biti intelektualac, ili da budeš pisac, a da ne pišeš o empatiji i čovečanstvu. Ne možeš biti intelektualac i biti fašista. Naravno, bilo je nekoliko slučajeva u istoriji. Na primer, Ezra Paund koji je na kraju skrenuo, kao da je poludeo. Evo, sada mi dolaze misli, možda i nisam u pravu. Bilo ih je… bilo je rasista… nisam u pravu. Bilo ih je puno i koji su bili konzervativni i tukli svoje žene. Možda i ne treba da ih procenjujemo, kada pogledamo u istoriju književnosti, po ovim standardima koje sada imamo.
No, svakako, oni glasovi koji su uvek protiv autoritarnosti su oni koji nose promenu. Poput Svetlane Aleksijevič, na primer. Ona je još uvek u Belorusiji i baš sada ako čitate ono što ona piše, strašno je. U ovom kontekstu, današnje ruske agresije, sada čitati njenu knjigu “Rat nema žensko lice” je strašno. Ona je jedna za koju sa sigurnošću možemo reći da je intelektualka.
Koliko je patrijarhalni princip taj koji je pokrenuo ideju za priču i bio u korenu vaših priča, u kojima je motiv ženske potčinjenosti, bespomoćnosti, nezaobilazan?
– Upravo sam sa jednim kolegom iz Amerike završila prevod zbirke “Nikuda ne idem” na engleski jezik. On je stariji čovek, gotovo da ima 70 godina. Upoznali smo se u Ajovi a on inače prevodi poeziju sa kineskog jezika. Dug proces je bio to naše zajedničko prevođenje. Išli smo rečenicu po rečenicu. Dakle, on vrlo temeljno čita moje priče i jednom mi je rekao: “Sve tvoje priče su o bespomoćnim ženama i muškarcima koji su pravi šupci”. Iako mi nije bila ideja da uvek tako predstavim stvari, želela sam da predstavim kako se žena oseća bespomoćno u vlastitoj kući, kako je bukvalno zatočena u svom domu a da se, pri tome, često glorifikuje njena uloga u stilu: žena je stub kuće, ona je majka… Kuvaš, i čuješ rečenicu: Šta bismo mi bez tebe. Šta to znači, da su muškarci tu da budu inženjeri, da projektuju rakete, budu naučnici, advokati, a da mi žene treba da budemo srećne što smo skuvale pasulj. I sve se to prenosi s majke na ćerku, taj kod, i ostaje večni standard u našem društvu. To me je oduvek frustriralo. Postalo je to moja tema još od zbirke “Osmica”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
