Rumunski filmovi kao paraziti u harmoničnom svetu

Tokom pet festivalskih dana predstavljena su njegova ostvarenja: „Lova i još ponešto“, sa kojim je Puiu debitovao 2001. godine, a za koji mnogi kritičari tvrde da je označio početak rumunskog novog talasa, kratki film „Cigarete i kafa“, koji je 2004. osvojio Zlatnog medveda u Berlinu, zatim „Smrt gospodina Lazareskua“, jedan od filmova sa najviše nagrada u istoriji rumunske kinematografije među kojima je najznačajnije priznanje Un certain regard na Kanskom festivalu, „Aurora“, drugi film o ljubavi (posle „Lazareskua“) iz serije „Šest moralnih priča“ inspirisane projektom Erika Romera, kao i njegov poslednji film „Tri vežbe interpretacije“. Autor ostvarenja zbog kojih je rumunski film izrastao u najznačajniji pravac evropske kinematografije u razgovoru za Danas govori o tome zašto u njegovoj domovini gledaju na njegove filmove kao na „crne ovce“, kako njegovi sunarodnici vide uspeh domaće kinematografije u svetu i zašto se još uvek pita da li su Rumuni za film.

Nakon vašeg prvog filma „Lova i još ponešto“ govorili ste da „Rumuni nisu za film“. Da li i dalje tako mislite?

– To nije bila izjava, već pitanje koje sam postavljao samom sebi. Još uvek se pitam jer verujem da je ono što se dešava u rumunskom filmu velikim delom imitiranje. Ono što je originalno u našim filmovima, nema nikakve veze sa originalnošću u kinematografiji, već sa originalnošću u životu. Naše teme su originalne jer je Rumunija specifična kultura i specifičan svet. To što pokušavamo da prikažemo neke događaje što je tačnije moguće čini naše filmove originalnim. Reditelji uzimaju istinite događaje i izobličuju ih kako bi prikazali određenu poruku. Ipak, protivim se ovoj tendenciji. Moj je stav da je najbolje posmatrati i videti što se događa oko nas, pa tek onda uspostaviti sliku, što je težak proces.

Vrlo je zanimljivo da, iako je savremeni rumunski film vrlo popularan u svetu, publika u Rumuniji retko gleda ostvarenja domaćih reditelja…

– To je tačno, ali postoje različiti razlozi za to. Na prvom mestu je nedostatak obrazovanja. Drugo, nemamo bioskope. Treće je kontekst u kojem se živi, koji ima mnogo veze sa tim da u Rumuniji postoji jaka mekdonalds kultura. Pre nego što su Amerikanci došli, Rumuni su već bili inspirisani njihovom kulturom – zapadnom muzikom i filmovima. Za prosečnog Rumuna film mora da bude američki. Oni misle da mi pokušavamo da radimo američke filmove, ali da ne uspevamo u tome. Živimo u takvoj kinematografskoj atmosferi gde su rumunski filmovi viđeni kao paraziti u harmoničnom svetu.

Govorili ste da protivnici rumunskog filma kažu da takvi filmovi loše utiču na sliku o Rumuniji koja se pojavljuje u svetu. U Srbiji je slična situacija. Iako filmovi dobijaju nagrade, prave se spiskovi nepodobnih koji prikazuju život u Srbiji na način kakav određeni ljudi ne bi želeli da se vidi izvan granica zemlje.

– To je nastavak jednog zaostalog, provincijskog razmišljanja, što je glavna struja u mentalitetu našeg naroda. Ako je film dobar, to prevazilazi sve kritike koje dolaze iz društva. Ta percepcija je potpuno pogrešna jer bi to impliciralo da bismo ti ili ja, kao ljudi koji dolaze iz Istočne Evrope, mislili da je američko društvo puno robota, gangstera i da ih svakog trenutka očekuje smak sveta. To je samo strah naših društava od drugih uticaja u procesu otvaranja ka svetu. Mi moramo da damo sve od sebe da bismo sačuvali osobenost naše kulture.

Nacionalni filmski centar ne daje novac za snimanje filmova u Rumuniji. Država ne pomaže kinematografiju ni u Mađarskoj, Srbiji… Ali i kada su postojali konkursi, vi ste imali problema da dobijete novac…

– Dobio sam novac i istovremeno nisam dobio novac. Za moj prvi film, producent koji je dobio novac samo je polovinu uložio u film, a drugu u ko zna šta. Zato ga sad tuži filmski centar. A za drugi film „Smrt gospodina Lazareskua“ nisu mi dali novac, pa sam morao da idem kod ministra kulture. Žalio sam se. Posle toga sam dobio sredstva. Ali moralo je da bude tako. Morala je da bude borba. Nije lako. Nikada nije bilo lako.

Jednom ste rekli da su vaši filmovi „crne ovce“ u rumunskom filmu. Je l' još uvek tako?

– Jeste. Jedino sam imao sreće kada je moj film „Smrt gospodina Lazareskua“ dobio nagradu u Kanu, ali ne zato što im se svideo film, već zato što je dobio nagradu u Kanu. To se dešava kada dobijete nagradu. Ljudi ne gledaju filmove zbog njihovog sadržaja, već zbog nagrada. Tako je na celom svetu. Gledaju se filmovi koji su osvojili Oskare i Zlatnu palmu ili Zlatnog medveda. Ali u Rumuniji postoji kompleks inferiornosti, jer nastojimo da mislimo da nagrade pokazuju da je rumunska kultura vredna pažnje i da je vrlo važna. Slažem se da je ona važna, ali ona je istovremeno i mlada kultura. Ima vremena…

Da li i dalje imate nedoumice zbog odluke da postanete reditelj, a ne slikar?

– Da. Ali istovremeno se pitam da li je to možda moj beg od filma. To što mislim o sebi kao o slikaru, pomoglo mi je da sagradim nekakvo mentalno sklonište gde sam sebe zaštitio od problema koji dolaze zbog snimanja filmova.

Da li je ta vizura slikara imala uticaja na vašu filmsku karijeru?

– Mislim da jeste, bar zbog jednog razloga. Kada učite da slikate, a to se meni desilo sa deset godina, mnogo stvari integrišete u sebe. Na primer, kompozicija… Ja koristim kvadrat dok slikam. Taj oblik je vrlo blizak filmskom platnu. Sa ove tačke gledišta, dok sam učio o filmu, bilo mi je mnogo lakše da nađem pravo mesto za kameru u odnosu na kompoziciju. Što se drugih stvari tiče, ne znam. Možda postoje još neki razlozi, ali taj sam jedino sam otkrio.

Položaj kamere je vrlo važan u rumunskom filmu. Taj stil sada već ima veliki uticaj i na druge kinematografije. Na festivalu smo mogli videti neke domaće filmove koji su očigledno pod uticajem rumunske kinematografije…

– Slobodna kamera može se naći u dokumentarcima od pre 60-70 godina. Može se naći u nekim Godarovim filmovima. Tokom '90-ih postojala je ta zajebancija, Dogma, gde su se danski reditelji pravili da su izmislili nešto novo. „Kamera iz ruke“ nije nešto što je izmislila rumunska kinematografija. Ono što je važno jeste način na koji je rumunski reditelji koriste. U rumunskim filmovima to je samo tekstura. Ona se potpuno pogrešno koristi, što je problem. Reditelji su se odlučili na taj korak jer je „Smrt gospodina Lazareskua“ dobila nagradu u Kanu.

Rekli ste da ne snimate priče već ljude. Kakve ljude snimate?

– Glumci se trude na sve načine da ih sakriju. To je vrlo teško učiniti. Za mene su važni ljudi. Glumci samo imaju priliku da u tom trenutku izvode određenu stvar. Mene ne zanima šta to izvode, ni njihov rad, ni svo značenje koje taj rad može da nosi sa sobom… Zanimaju me ljudi iza njihovog rada. Vrlo je teško doći dotle jer se oni štite. Filmski reditelj je svedok, ali on to ne može biti ako glumci nisu takođe svedoci. Vrlo je teško pokrenuti ovu ideju, učiniti da vas glumci čuju jer su oni skloni razmišljanju da ono što jesu nije dovoljno. Dok je, u stvari, ono što zaista jesu kao obični ljudi najvažnije.

Rumunski filmovi na SFF

Savremeni rumunski film poslednjih nekoliko izdanja čini važan deo Sarajevo film festivala. Ove godine, pored posebnog programa posvećenog Kristiju Puiuju (koji je inače bio predsednik žirija takmičarskog programa pre 2010. godine), čak trećinu igranih filmova koji se takmiče za nagradu Srce Sarajeva čine rumunska ostvarenja. To su „Karmen“ Dorua Niteskua, „Kada noć padne na Bukurešt, ili Metabolizam“ Korenelija Porumbijua i „Vuk“ Bogdana Mustate. Takođe, ove godine jedna od članica žirija je i rumunska glumica Mirela Oprisor, koja je pre tri godine osvojila nagradu Srce Sarajeva za najbolju žensku ulogu, igrajući u ostvarenju „Utorak, nakon Božića“ Kornela Mundruca.

Nagrade su sporedni efekti filma

U školi sam naučio da mi pravimo filmove koji prave filmove. Kada se zaista pripremate za film i mnogo istražujete, sporedni efekat filma biće uspeh i nagrade. Češće se dešava da oni koji koriste plodove vašeg istraživanja, kada dekodiraju vaš rad i koriste ga u popularnijoj varijanti, ponesu nagrade i uspeh. Uvek je bilo tako i uvek će biti. Ljudi nisu spremni i nikada neće biti spremni za nešto što je novo.