„Moskva je meka klabinga, a Srbi vole da se druže kao Moskovljani“: Iskustva ruskih umetnika u Srbiji

Šalu na stranu, jer postoji i dobra strana – u Srbiji je publika sjajna, ima i savesnih i dobrih organizatora, vlasnika prostora i umetničkih posada s kojima je lako združiti se i krenuti u nove pobede – takvi su barem utisci nekih od ruskih umetnika koji žive u prestonici.

Oni sa našim čitaocima dele iskustva iz beogradskih klubova, galerija, festivala, porede uslove za stvaranje u naše dve zemlje i govore o svome radu.

Anya Makeeva je ruska pozorišna rediteljka koja je u 2022. zajedno sa kolegama organizovala festival savremene ruske anti – ratne drame “Ekho Lubimovka” u Beogradu.

Upitana za svoja zapažanja, Makeeva se priseća odlaska u Narodno pozorište na predstavu Katie Mitchell u okviru Bitef festivala.

Prvo što joj je bilo neobično, nema veze sa teatrom, nju je začudilo to da publika nije odlagala kapute i jakne na recepciji, već sa njima ulazila direktno u salu.

– Iz mog posmatranja i razgovora sa zaposlenima u različitim pozorištima, stičem utisak da se u Srbiji za pozorište izdvaja mnogo manje novca nego u Rusiji. Što se ostalih umetnosti tiče, sviđa mi se što Beograd ima mnogo malih izložbenih prostora. Izlažu se potpuno drugačije – neobične i kontroverzne stvari, što stvara utisak da postavka živi – primećuje Makeeva. Ona za kraj komentariše odnos među ljudima, ukazujući da ima osećaj da su Rusi izolovani od Srba, pre svega zbog jezika i tematike izražavanja.

Fascinacija umetnošću kod glumca i performera Maxima Koroleva počela je pre desetak godina.

On pretežno nastupa u muzejskim prostorima, a najviše ga privlače samoorganizovani projekti, izložbe i predstave koje nisu usko povezane sa institucijama.

– Upoznavanje sa non – komformisticko umetničkom scenom Beograda za mene je bilo osvežavajuće. Vlasnici prostora sa lakoćom realizuju ideje manjih grupa ili individualnih umetnika. U toku samo jedne godine mog boravka ovde, već sam imao sreće da budem deo predstave i dva performansa izmešanog umetničkog tima. Iskreno se nadam da će se, kako vreme protiče, kvantitet pretvoriti i u kvalitet, jer svaki takav projekat povezuje umetnike imigrante sa slobodnim umetnicima iz Srbije – primećuje Maxim.

Nikolay,  muzički producent iz Moskve, koji je u Beogradu otvorao nastupe naših umetnika, i dalje to čini. On uživa da istražuje lokalnu muzičku scene.

Njegov posao se sastoji od pisanja muzike, pravljenja aranžmana različitih žanrova i iznalaženja odgovarajućeg zvuka za kreativne ideje. Stoga je, kako kaže, njegov posao polu kreativan, a poli tehnički.

– Stičem utisak da je srpska pop scena pod jakim uticajem lokalne folk muzike, posebno u poređenju sa ruskom, na kojoj toga u glavnom nema. Ali naravno, današnji pop svuda slično zvuči, tako da nam je očigledno, to zajedničko. Iz iskustva mogu da primetim da u Beogradu postoji potražnja za žanrovski različitom muzikom, a ne samo za mejnstrim pop – primećuje Nikolay.

Kao član ruskog folk – fjužn projekta, u kome stvara kao gitarista i aranžer, imao je prilike da nastupa kod nas, a na njegove nastupe domaća publika je zaista dobro reagovala.

– Dobijam dosta inspiracije svojim boravkom ovde – kaže Nikolay.

DJ-ica Alexandra Abramova voli da pomaže mladim umetnicima, jer zna koliko je teško u početku karijere pojaviti se na sceni. Ona piše elektronsku muziku i izvodi sopstvene setove.

U Moskvi je bila deo velike kvir zajednice.

– Zdravo, ja sam Saša, kustoskinja kvir zajednice „Tesno“ iz Moskve, a sada živim u Beogradu. U Moskvi sam organizivala žurke na kojima su nastupali kvir umetnici i izvođači. Imali smo jaku i kul zajednicu, ujedinjeni u jedan kreativni bal, na kome smo podržavali jedni druge – kaže Alexandra.

Saša dodaje da je moskovska scena tokom godina ojačala i postala veoma moćna, a sa njom i klubovi kao što su Mutabor, Pole, Propaganda, Power House, Simachev i tako dalje.

– Moskva je meka klabing – ističe Saša, ali takođe i objašnjava da je tamo promocija razvijenija, nastupi su bolje plaćeni, organizacija je ozbiljnija i gotovo svuda postoji prvoklasno ozvučenje. I pošto je Moskva ogromna, svakodnevno postoji za svakoga po nešto.

Međutim, kako podvlači, u Moskvi svi uvek negde žure i sve je „bilo potrebno za juče“.

– U Beogradu je manje klubova i nije svuda tako moćan zvuk i oprema, ali ima i značajnih i kul događaja. Za ovo vreme koliko živim ovde nastupala sam u nekoliko velikih klubova i mogu sa sigurnošću da kažem da Srbi vole da se druže kao Moskovljani, uvek te srdačno dočekuju i odazivaju se na zahteve. Naučila sam i novu reč – „polako“, koja u stvari nije reč, već opšta vibracija na koju sam se dugo navikavala i kojoj sam podlegla – kaže Saša uz osmeh.

Maksim Solomatin – Stony chill je muzički producent, DJ i menadžer događaja u širokom smislu – od „bukinga artista“, preko priprema i organizacije.

On je u Beogradu upoznao dosta ljudi i generalno stekao dobra iskustva. Poredeći rusku i srpsku scenu, zapaža da su Rusi u pogledu muzike i umetnosti moderniji. Što ne vidi kao uslovno loše, već Srbija zaostaje nekih pet do osam godina. Takođe, u Rusiji vlada veća odgovornost, a vlasnici i prostori u kojima možeš da organizuješ događaje – od barova do umetničkih galerija, su pristupačniji.

– U Rusiji postoji veće interesovanje za žurke, umetnost, izložbe, a ovde moraš da se dokazuješ. Međutim, ljudi ipak sarađuju. Posebno bih voleo da pomenem beogradska mesta i njihove ekipe koje su drugarski raspoložene – a to su Ljubimac, gde sam nastupao sa DJ setom sa svojim lokalnim prijateljem; I kafe Šupa gde je cela ekipa, od vlasnika do postave sjajna – ističe Solomatin.

Ne želeći da ulazi u negativna iskustva, on ipak deli svoje zapažanje u vezi sa tim da je ovde dosta ljudi lenjo – od menadžera događaja, do organizatora i admisnistracije, i da mnoge od njih nije briga.

– Doneseš im projekat, ideju i portfolio, a oni su u fazonu – možda, i to možda se oduži u nedogled. Mislim da ljudima ovde nedostaje odgovornosti. To se ne dešava samo u Beogradu, može ti se zadesiti i u Rusiji, u tim umetničkim krugovima, ali je ovde učestalije po mom mišljanju – primećuje on.

S pozitivne strane, Solomatin ističe da je ovde publika sjajna, da gaji interesovanje i da više sebe ulaže, nego pomenuti organizatori.

– Moj utisak je ipak dobar. Srbija i Beograd imaju sjajan potencijal da izgrade nešto što će biti priprema za budućnost, za nadolazeće događaje i ljude, jer ovde postoji veliki potencijal. Ljudi treba samo malo više da se potrude. Iz ugla DJ-a, producena i organizatora treba da se obezbede novi muzički žanrovi u oviru tehna, diska, hausa, jer oni mogu biti dosta drugačiji (od ustaljenog zvuka). Iako treba još da se radi, generalno uživam u svom boravku ovde, jer mogu da budem jedan od ljudi koji doprinose novitetima – zaključuje Solomatin.

Isabel pripada mladoj ruskoj umentičko-muzičkoj sceni, na kojoj se, kaže, osećao nedostatak generacijskog razumevanja, dok je ovde, kako primećuje, situacija drugačija i ljudi svih uzrasta dele zajednički prostor i interesovanje.

– Osećam da se ovde češće eksperimentiše sa horizontalnim sistemima i da uradi sam (DIY) kultura nije u suprotnosti, već deo grada i prirode. Postoji praksa skvotovanja napuštenih mesta i zajedničkog građanskog društva kao dela svakodnevnog života – primećuje Isa.

Ona se celog života bavi muzikom, a od 2017. počinje da beleži osećanja vezana za muzičke mutacije, kao i potencijal buke i šuštanja. Učestvovala je na našem Festivalu „Polja“.

– Trenutno stvaram na polju mogućnosti izgradnje konstruktivnog stanja uma i promena naših percepcija uz pomoć zvuka. To činim tako što u svojim kompozicijama organizujem razgovor materije i nematerije – tipa, komunikacije šumskih bobica sa bubnjevima, stepenica sa liftovima, osušenih suza sa posečenim drvećem, rečima zaglavljenim u grlu i zarobljenim pesama – opisuje Isa i dodaje da ljudi ovde pozitivno reaguju na njene nastupe, često rečima da – otvaraju nove prostore zvuka i da primećuju promene u kretanju misli.

Isabel je tvorac projekta „s0.ani“ povodom kojeg objašnjava da je „.any“ san o komunikaciji sa bilo kojim pojavama, potraga za univerzalnim jezikom koji je razumljiv vetru, krovu, danu i čoveku, traganje za nedostajućim granicama između stvaranja i uništenja, beleženje protoka vremena, sećanja, misaonih procesa…

– U ovome, moji prijatelji-instrumenti postali su sinteza zvuka, buke/bitova, žica, terenskih snimaka i mikrofona, tela i glasa, izražavajući jezičku stvarnost prekinutu u detinjstvu i sećanja na peruanske pesme za Ande, poreklom iz s0.ani – kaže umetnica.