S KALEMEGDANA, POGLED U PRAZNINU

Vladimir Velmar-Janković, Pogled s Kalemegdana. Režija: Ivana Vujić. Produkcija: Belef-centar, Beton hala Teatar i Univerzitet umetnosti u Beogradu

U avgustovskoj noći na Kalemegdanu, bez mesečine, sve je bilo jasno. Istorijski greh srpske inteligencije je – kao i 1938. – u okretanju trulom Zapadu. Bilo kako bilo, pisac sasvim običnog esejističkog zapisa kakav je ovaj Velmar-Jankovića, dočekao je svoje vreme – neko svoje beogradsko vreme. I mi s njim i on sa nama.

Vratio se Vladimir Velmar-Janković posle svih ishodanih puteva i stranputica – na Kalemegdan. Možda više nisu važni svi ti putevi i sve stranputice, nekuda preko vatikanskih kanala do Barselone. Ispijena je gorka čaša emigrantskog života. Do dna. Tu, na toj tvrđavi, pisac i njegov „beogradski čovek“ su daleke 1938. prepoznali to mesto kao tačku „na kojoj se presecaju Istok i Zapad“. Sen piščeva kao da i sad prepoznaje tu tačku-odrednicu identiteta. Tu su i čitaoci i glumci i „elita“ jedne Srbije slična onoj kojoj je pripadao.
Još za života se znalo da je to banalna feljtonistika, i sve je bilo propraćeno ironičnim komentarima – a on je verovao i tu je „misao“ obrazlagao kao pomoćnik ministra prosvete Velibora Jonića pod okupacijom u obliku ostrašćene ideologije i didaktičkog obrasca kakav je i priličio nedićevskom Prosvetnom pregledu godine 1942. i to pod jasnim naslovom – „Istorijski idealizam srpskog naroda“. I Nedić i Nemci su bili zgazili i ponizili Srbiju. Tu je ova jeftina esejistika i bila potrebna. Stranice i stranice danas valja složiti pažljivo i neće biti jasno da li Velmar-Janković citira Nikolaja žičkog ili on njega, da li zajedno citiraju i sve ono od V. Vujića do D. Ljotića. Dosadno i bezdarno. A tek će ozbiljni istraživač tekstova pokazati – a delom je to i dokazano – da je to ko zna koji po redu calque starih i zaboravljenih slovenofilskih floskula. Kod Justina i Nikolaja postoji antologija takvih preuzimanja, prevođenja i falsifikata. Sve u smeru i smislu koji je još 1922. odredila Isidora Sekulić u zapisu Maran atha: mrtva je zapadna misao, truo je Zapad a slovenska, posebno ruska misao stoji i uzrasta jer se i ne razvija. Ona stoji u nekoj metafizičkoj ravni, i izranja kao nada u magli čovekovih teskoba. Stoji jer nije onaj refleksivni nemir duha koji je zlo sa Zapada – stoji i u svom mrtvilu raste. I mi smo tu negde u viziji famoznog „beogradskog čoveka“, mi ne znamo mnogo o našim počecima, ali je bitno da ne siđemo „s dosadašnjega puta“. Nismo mi Evropljani, i ne daj Bože, jer što je država manja rastu slike veličine „kao što su pod Turcima rasle one nemanjićke“. Od Homjakova i Leontjeva do umornog Solženjicina te se magle nude kao misao.
Vratio se Velmar-Janković i nije jedini, a doček im je odavno priređen.
Prepoznali su ih bezdarni proroci koji su ne jednom zatajili sa svojim proročanstvima, slavni ratni duhovnici s tenkova i vrli kaluđeri sa svojim traktatima o ratnim ciljevima svojim. Naravno i vanredni i redovni besmrtnici dične SANU koji ne priznaju rezultate poslednjeg svetskog rata. U očekivanju novog. I malo ko ima snage da kaže da je zaborav koji je pratio ovaj spis bio ne samo zaslužen nego i neka vrsta uljudne nagrade na kakvu nam – kao ljudima – valja pristati kada se ishodaju svi putevi i kada bespuća ostanu za nama. U svom kretanju nazad, i sa svojim pogledom u veliko Ništa, palanka ne pristaje na zaborav i večni mir.
Politička palanka ipak neguje svoju tradiciju i neguje je možda i protivno volji čoveka koji je svoje zabune platio.
Iako nema dramske „pretpostavke“ i ovaj se mali esej može dramatizovati. I to je nazvano „postdramski esej“. Može i tako. Onaj ko zna nešto o Brehtu ostaje zbunjen nekim pasažima koji se koriste kao svojevrsna idejna nadgradnja, dok Bela Hamvaš sebe ne bi prepoznao na ovom mestu. I ta je nadgradnja problem. Uvedeni su likovi koji dociraju, narodni neki učenici koji prate Profesorku istorije koja predaje disciplinu koju sigurno naučili nismo. Dobar pozorišni kritičar je zapazio da svi oni „nude gomile floskula i informacija koje nemaju nikakvu poentu“. To ne. Poenta se te večeri na kalemegdanskoj tvrđavi osećala višestruko kao nadgradnja – nju je ponudilo ovo naše beogradsko-srpsko vreme. Znak se lako čita. Identitet se traži i sada onamo gde jednom – daleke 1938. – nije bio nađen. U maglama mitomanije i izmaglicama nihilizma. Ovaj hommage nedićevskoj Srbiji se tako i nametao – a možda ni režiser ni glumci nisu krivi za to. Dobri glumci sigurno nisu.
Pozorište dobija prednost nad dramama – to je negde iz Brehta i tu je objašnjenje stvarne poente nikle iz „nadgrađivanja“.