S ruba pozornice

Menadžer pogleda desno, levo, pročisti grlo, pljesne se po krupnim butinama, uspravi se i počinje da slaže stolice. LJudi ustaju i tiho odlaze, ne gledajući jedni u druge. Poneka žena mu nežno klimne glavom. NJegovo lice je ugašeno. Visoka žena sa srebrnom kosom priđe pozornici i sagne glavu pred njim. Kada prođe pored mene, stavi presavijenu poruku na moj sto. Zapažam bore od smeha oko njenih suznih očiju.

Onda nas je ostalo samo troje. Mala žena stiska crvenu tašnu dok stoji pored stolice, oslanjajući se na jednu nogu. Tako je sićušna, mala Eurikleja. Ona čeka, gledajući ga očima punim nade. On se polako vraća s mesta u koje je utonuo, pogleda je i nasmeši joj se.

„Laku noć, Malena“, kaže on. „Ne zadržavaj se ovde. I nemoj da ideš kući peške. Ovo nije dobar kraj. Joave! Pozovi joj taksi! Uzmi od mog honorara ukoliko je nešto uopšte ostalo.“

Ona se ne pokreće. Ukopala se na tom mestu.

On s naporom siđe s pozornice i stane naspram nje. Niži je nego što je izgledao na pozornici. Naginje se sa staromodnim, viteškim šarmom i ljubi je u obraz, zatim korakne unazad. Ona se i dalje ne pokreće. Stoji na vrhovima prstiju, zatvorenih očiju, kao da on privlači sebi celo njeno telo. On joj se ponovo približi i ljubi joj usne.

„Hvala, Malena“, kaže on, „hvala za sve. Nemaš pojma…“

„Nema na čemu“, kaže ona sa svojom činjeničnom ozbiljnošću, ali lice joj se zarumenilo, a njene ptičje grudi se nadimaju. Okreće se i odlazi tek ovlaš šepajući, sa usnama zaokruženim u osmeh čiste radosti.

Sada smo samo on i ja u klubu. On stoji naspram mene, naslanjajući se jednom rukom na ivicu mog stola, i ja odmah sedam da ga ne bih uznemirio samom masom mog tela.

„Osuđujem te na smrt davljenjem!“ kaže on, citirajući očeve reči sinu iz Kafkine priče, zatim podiže flašu iznad glave i prospe nekoliko poslednjih kapi na sebe. Nekoliko kapi padnu na mene. Tamnoputi čovek u potkošulji je ponovo u kuhinji, gde pere sudove i peva „Let it be“.

„Da li imaš jedan minut?“ Ruke mu podrhtavaju od napora dok se ponovo podiže na pozornicu i seda na ivicu.

„Imam čak i ceo sat.“

„Ne žuriš da stigneš kući?“

„Ne žurim nigde da stignem.“

„Samo, znaš…“ Nasmeši se on slabašno. „Samo dok se adrenalin malo ne smanji.“

Glava mu je na grudima. Izgleda kao da je zaspao u sedećem položaju.

Iznenada Tamara je ovde, svugde oko mene. Osećam njeno prisustvo s takvom snagom da moram da zadržim dah. Uključim se u nju i mogu da čujem kako mi šapuće na uvo, citirajući našeg voljenog Fernanda Pesou: ‘Da bi bio ceo, dovoljno je da postojiš.’

Dovale se strese da bi se probudio i otvorio oči. Potreban mu je jedan minut da bi usredsredio svoje zenice. „Video sam da si nešto zapisivao“, kaže on.

„Pomislio sam da bih mogao da probam i da nešto napišem.“

„Stvarno?“ Osmeh mu ispuni lice. „Kada bude gotovo, daću ti to.“

„Bar ću ostaviti nekoliko reči iza sebe“, on se nelagodno nasmeje. „Kao piljevina, znaš, kada sečeš drva…“

„Čudno je to“, kaže on i briše ruke. „Ja nisam osoba kojoj bilo ko nedostaje.“

To me iznenadi, ali ne kažem ništa.

„Ali noćas, ne znam… Možda prvi put otkada je umrla…“ On vuče prst preko naočara koje su na pozornici pored njega. „Bilo je nekih trenutaka kada sam je stvarno osećao… Ne kao svoju majku. Već kao ljudsko biće. Jedno ljudsko biće koje je bilo na svetu ovde. Tata je nastavio još skoro trideset godina posle nje, znaš li? Poslednjih nekoliko godina ja sam brinuo o njemu? Bar je umro kod kuće, sa mnom.“

„Misliš u Romemi?“

On sleže ramenima: „Nisam daleko otišao.“

Vidim njega i njegovog oca kako se mimoilaze u hodnicima. Prašnjavo vreme gomila se preko njih.

„Hoćeš li da mi dopustiš da te vratim kući?“ predlažem. On razmisli za trenutak. Ponovo sleže ramenima. „Ako insistiraš.“

„Idi se spremi“, kažem ustajući. „Čekaću te napolju.“

„Stani malo, ne tako brzo. Sedi. Budi publika još jednu sekundu.“

On naduva svoje obraze i stavi šake oko usta kao megafon: „Šou je završen, Cezarejo!“ S ruba pozornice šalje mi svoj najsjajniji osmeh.

„To je sve što imam da vam dam. Nema više Dovalea za davanje danas, a neće biti ni za sutra. Ovim su sve formalnosti okončane. Molimo vas, budite obazrivi na izlazu. Kažu mi je da je tamo velika gužva. Laku noć.“

Prevod: David Albahari

Autor je poznati izraelski pisac, autor romana „Konj ulazi u bar“, za koji je nedavno dobio Međunarodnu nagradu Man Buker. Srpsko izdanje romana upravo je objavljeno u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs