S Vučićevim načinom vladanja u pandemiji osećamo se ko zamorčići u nekom teškom psihološkom eksperimentu

Oni zajedno sa koleginicom Tanjom Šljivar i koreografom i plesnim dramaturgom Igorom Korugom ovih dana u Ateljeu 212 pripremaju predstavu „Lounli plenet“ inspirisanu svetskom epidemijom korona virusa i svime što je aktuelna situacija izrodila. „Bitno je reći da ovo nije protest protiv mera zaštite od korone, ljudi su posle toliko laži i kontradikcija ipak vrlo svesni da je virus ozbiljan i da se moramo štititi, ali isto tako je jasno da su u slučaju Srbije neke mere bile čisti poligon i izgovor za državnu represiju. Pritom Vučić ne može da se obrati u medijima, a da ne izazove efekte anksioznosti i panike, psihološki efekti vanrednog stanja i višednevnog zatvaranja tek će doći na naplatu, a svi se malo osećamo kao u talačkoj krizi pa je bes morao negde da probije. Šteta je što ne postoji adekvatan politički odgovor za kanalisanje ovog besa, jer nije da imamo bilo kakvu smislenu i progresivnu opoziciju ovoj manijačkoj vlasti. Ali svi imamo ogromnu količinu nekanalisanog besa, straha, povređenosti i ludila“, dodaju autori upitani da prokomentarišu događaje od utorka uveče, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio odluku Kriznog štaba da se ponovo uvede policijski čas u cilju suzbijana epidemije, i demonstracije desetak hiljada ljudi ispred Narodne skupštine koje su odmah zatim usledile.

Petoro autora, inače, napisali su tekstove na neke od tema u vezi sa aktuelnom situacijom izazvanom koronom, a sopstveno delo će režirati i izvoditi. Projekat, kako kažu, ima koncept specifične turističke ture kroz dis(u)topiju, a izvodiće se u „nescenskim prostorima“ i oko pozorišne zgrade Ateljea, uz poštovanjem svih propisanih mera javnog okupljanja, koje tada budu važile. Premijera je planirana za 24. jul i dvadesetak gledalaca, naravno, ukoliko to okolnosti budu dozvolile.

* Šta je Lounli plenet i kako ovih dana nastaje ova neobična predstava?

Olga Dimitrijević: „Lounli plenet“ je predstava imerzivnog karaktera koja se s jedne strane bavi globalnim fenomenom epidemije korona virusa i svim nesigurnostima i strahovima vezanim za nju, a s druge pokušava da u atmosferi opšte neizvesnosti, prilagođavajući se novonastalim okolnostima, pruži sliku sveta koji se klacka između očuvanja neoliberalnog poretka u svom najbrutalnijem obliku i eventualnog boljeg i pravednijeg sveta o kome svi, pa čak i najgori cinici, maštamo. Ideja je nastala tokom trajanja karantina kada su neki od nas bili u zemlji, neki ne, neki, poput Igora Koruge su se nedeljama (i dalje) lečili od virusa, a opet smo se svi negde suočavali sa sličnim, ako ne i istim osećanjem apatije, cinizma, euforije, prolazeći kroz emocionalne rolerkostere u pokušaju da shvatimo šta nam se dešava i šta bi moglo da nas čeka u budućnosti. Polazište za ovu predstavu je negde bila želja da i sami sebi objasnimo kroz šta prolazimo i u šta bismo uopšte mogli sutra, kad sve ovo prođe, ako prođe, da verujemo. Ono što je zapravo najneobičnije u ovoj celoj situaciji je to što mi svakog dana, kao da je sve u najboljem redu, idemo u pozorište na probu, na licu mesta se prilagođavamo novim pravilima koja se menjaju iz dana u dan, pravimo predstavu koja se danas igra za dvadeset ljudi, sutra će možda za troje, danas publika mora da bude na metar i po razdaljine, sutra će možda na tri, a prekosutra će se se vrata pozorišta možda zaključati do daljeg. U tom smislu ova predstava svakodnevno u sebe integriše nova pravila ponašanja, pored toga što pokušava da priča o svetu koji će upravo ta nova realnost neminovno i nepovratno preoblikovati.

* Vi ste odlučili da u aktuelnoj situaciji nađete inspiraciju za novo delo, ali i da kao pisci izvodite svoje tekstove. Zašto? Za neke od vas nije prvi put i da izvodite sopstvene tekstove pred publikom…

Dimitrije Kokanov: S obzirom da smo od samog početka, pored tema koje smo obrađivali, želeli da promišljamo i nove forme teatra koje se mogu odvijati i uprkos virusu, smatrali smo da celu stvar treba da svedemo na što manje ljudi koji bi bili u interakciji. A opet većina nas je već imala izvođačko iskustvo, pa nam to nije strano, a i radili smo mnoge projekte zajedno. Hteli smo da od samog nastanka ideje, preko tekstova i na kraju izvođenja promišljamo to potencijalno novo zajedništvo i jedni drugima pružimo odgovore na neka pitanja koja nas muče. S druge strane, odluka da izvodimo nije samo pitanje forme nego i još jednog konceptualnog okvira projekta – storytellinga. Pričanje priče je stara i neophodna društvena i kulturalna aktivnost koja je oduvek uključivala nekakvu zajednicu. Mi smo storiteleri koji su se našli da jedni drugima ispričaju priče o bolesti, samoći, distopiji, ne bi li na neki način kroz sam čin pričanja uspostavili barem u tom mikroprostoru ove predstave neku novu zajednicu, u trenutku kad se čini da se sve zajedništvo ovog sveta nepovratno raspada. Mislimo da je i odluka da svako igra tekst onog drugog u stvari bila želja da razmenimo iskustva u nadi da ćemo na kraju pomoći jedni drugima da prihvatimo apsolutnu neizvesnost o tome kakav nas život čeka sutra.

* Kako vidite poziciju umetnika u aktuelnoj situaciji? Ako ne grešim, neki od vas su stalno zaposleni, neki su slobodni umetnici. Ipak, niko od vas nije u mogućnosti da normalno radi…

Maja Pelević: Pozicije radnika u kulturi kako unutar lokalnog, a tako i globalnog konteksta iziskuju određenu vrstu nove brige i zaštite, a ne zanemarivanje. Razne razvijene zemlje su osmislile različite vidove podrške, od davanja privremene finansijske pomoći SVIM umetnicima, do podsticanja razvoja projekata koji će odgovoriti na novonastalu situaciju itd. Nismo svi u istim pozicijama – neki od nas su u stalnim radnim odnosima, neki na ugovorima, neki su zaposleni na određeno, neki su u statusima preko različitih udruženja, neki nisu članovi nikakvih udruženja… Događa se da su pojedinci vrlo aktivni u polju svoje oblasti stvaralaštva ostali nevidljivi za protokole podrške i zaštite. U tom smislu stvara se raslojavanje po pitanju finansijske zaštite među nama i dugoročnosti i sveobuhvatnosti ponuđenih rešenja. Kada pitanje egzistencije proširimo na prirodu pozorišne umetnosti tj. izvođačkih umetničkih praksi, onda se otvara još širi problem. Kada govorimo o nama pozorišnim radnicima, dominantno je pitanje nemogućnosti rada samih pozorišta i realizacije izvođačkih umetničkih praksi koje podrazumevaju živu razmenu između izvođača i publike. Da li će se predstave i pod kojim uslovima izvoditi? Da li će se festivali realizovati? Kako će smanjeni budžeti, i nova pravila ponašanja uticati na život pozorišta? U tom smislu ma kakva da je pojedinačna pozicija umetnika, veliki je problem i u nemogućnosti realizacije naše umetničke prakse. U tom smislu „Lounli plenet“ je samo jedan skromni doprinos razmatranju mogućih okvira izvođenja u okolnostima u kojimo živimo, ali ne i rešenje naših pozicija. Jako je teško zamisliti i besmisleno na tome insistirati da sada sva tradicionalna dramska pozorišta, kakva su pozorišta kod nas, postanu prostor promišljanja novih tehnologija, istraživanja virtuelnih i onlajn platformi, nečega što bismo mogli nazvati digitalnim izvedbama u najširem smislu. I zaista ne mislimo da je rešenje da se sada svi scenski prostori i telesna koprisutnost zamene digitalnim ekranskim prostorima.

* Šta nam je kovid 19 u tom smislu otkrio o našem svetu? Gde se nalazi umetnost na društvenoj lestvici?

Olga Dimitrijević: Kovid je otkrio sve anomalije neodrživog neoliberalnog poretka koji je davno počeo da se kruni, a sada je konačno doživeo tektonski poremećaj neopisivih razmera čije ćemo posledice nažalost videti tek onda kada se stvar bude „stišala“ i kad budemo mislili da je sve gotovo. Ta nova normalnost koja nas čeka će biti sve osim normalnosti i zato nam trenutno jedino preostaje da prihvatimo da se svet nepovratno menja i da mi shodno tome moramo da se menjamo sa njim. Za samo nekoliko meseci videli smo urušavanje zdravstvenih sistema širom sveta, potpunu promenu perspektive toga kako ćemo živeti i raditi u budućnosti, globalni nadzor i tehnološka distopija su ušli u sve pore naše realnosti, a promena pozicije velikih igrača na svetskoj utakmici i ekonomska kriza nam tek slede. A opet u ovom našem mikrokosmosu doživeli smo, a i dalje doživljavamo, potpuno šizofreno iživljavanje nad građanima bez ikakvog jasnog koncepta gde smo u jednom trenutku bili pod vanrednim stanjem, policijskim časom i najstrožim merama karantina, da bismo već u sledećem opušteno skakali po klubovima i utakmicama bez ikakve zaštite i glasali u „slobodnoj“ Srbiji . A što se tiče društvene lestvice, kako drugima tako i umetnosti. Osim ovih na vrhu koji imaju vlast, moć i novac, svi ostali ćemo, bojim se – bili mi umetnici, medicinske sestre ili nešto treće – zajedno bez visokog leta, još niže nakon ovog pasti.

* Šta ste vi naučili iz perioda karantina i opasnosti koja nam i dalje preti? Da li je prazna planeta i planeta usamljenosti naša budućnost?

Dimitrije Kokanov: Još uvek se ne nalazimo na dovoljnoj distanci od samog iskustva života u toku pandemije, tako da je teško da kažemo šta smo i da li smo nešto naučili. Svakako da smo pojedinačno razmišljali, a potom i međusobno razgovarali o različitim doživljajima i iskustvima života u okolnostima pandemije i mogućeg kvaliteta života nakon pandemije u budućnosti. Zanimljivo je da smo u jednom trenutku na drugačije načine diskutovali fenomene distance, izolacije, usamljenosti, samoće, kontrole, nadziranja, života u različitim protokolima i postavljali smo jedni drugima pitanje da li je planeta prostor usamljenih ljudi, da li smo i koliko svi i pre korona virusa postali distancirani, izolovani, usamljeni, uplašeni i napušteni, da li ćemo pre videti da virus pobije pola sveta nego što ćemo videti kraj kapitalizma. A na kraju dana mi zaista sve vreme onda govorimo samo o ljudskoj vrsti, o brizi za svoje humanističko nasleđe. Kraj sveta je iz naše antropocentrične vizure kraj čoveka. I čovek je to što danas planetu čini takvom da izgleda obmotana samoćom. Sama planeta Zemlja naravno ima iskustvo i drugih pandemija, umiranja i kataklizmi, i izvan kulture tj. iskustva čoveka. Biljke i životinje na primer možda će biti razlog da u budućnosti ne govorimo o planeti kao prostoru samoće.

Premijera uz obavezne mere zaštite

* Kako će izgledati izvođenja ove predstave? Premijera je planirana za 24. jul, ali ne na sceni, već unutar i oko pozorišta…

Maja Pelević: Predstava će se odvijati na nekoliko lokacija: letnjoj terasi, gornjem i donjem foajeu i na pjaceti ispred pozorišta Atelje 212 uz sve obavezne mere zaštite – telesno distanciranje, razdaljinu između publike i izvođača, dezinfekciju i nošenje maski u zatvorenim prostorima. Ova predstava bi trebalo da bude slalom kroz moguće utopije i distopije naših intimnosti i naših javnih prostora u želji da zajedno promišljamo o svetu pre i posle pretnje koja je izgleda došla da ostane.