Sa dramskim akcentima i operskom teatralnošću

Ana Netrebko peva sa neiscrpnom energijom, kao da je to njen poslednji koncert. Proslavljena zvezda internacionalnih operskih kuća na svim kontinentima, diva assoluta, povremeno nastupa u žanru „lider“ koji nije tipičan za njen repertoar. Ali ona ih peva u tom operskom maniru, sa dramskim akcentima i operskom teatralnošću.

Kod Riharda Štrausa bi puristu takav stil mogao da iritira. Ali rođena Ruskinja, dvostrukog, rusko-austrijskog državljanstva, svojim je beskrajnim smislom za lirično-romantične uloge, pokazala ne samo raspon svog vokala, već i svoju rusku dušu na kompozicijama Čajkovskog, Rimskog-Korsakova, Rahmanjinova.

Tu ona na mahove peva „iz grla“, i nadasve očaravajuće pleše, lebdi nad binom u širokom zamahu oko pijaniste Malkoma Martinoa, grleći ga i služeći se sasvim jednostavni rekvizitima: najpre jednim buketom belih jorgovana, koje će, nakon treće ili četvrte pesme, odložiti na pod ili jednim, u obliku zvezde srebrnim balonom, koji će se, nakon dueta sa Elenom Maksimovom iz „PIkove dame“ Čajkovskog i malerovskom melanholijom, uzneti na nebo.

Njen performans počiva ne samo na enormnim vokalnim kvalitetima, već i na toj precizno osmišljenoj koreografiji i raznovrsnosti programa. Ovde je reč o kompozitorima kao što su Klod Debisi, Ruđero Leonkavalo, Frank Bridž. Njen pratilac, korepetitor Malkom Martino je pri svoj raznovrsnosti bivao ekstremno decentan, gotovo redukovan na jedan od živih rekvizita dive Netrebko.

Netrebko peva najviše na ruskom, zatim francuskom, engleskom, italijanskom. Sa Elenom Maksimovom je pevala dva dueta – Ofenbahovu „Barkarole“ i „Pikovu damu“.

Koncert je završila Ardit belkanto-eskapizmom „Il bacio“ uputivši poljupce u pravcu direktora opere, gospodina Bahlera, koji je sufizantno uživao u intendantskoj loži. I kao bis i unekoliko nezaboravan finale ove večeri, Pučinijev „O, mio babbino caro“. Grandiozno veče, jedno od vrhunaca ovogodišnjeg Operskog festivala u Minhenu, zahvaljujući bljesku fenomena Ane Netrebko.