Siv je septembarski dan, kiša u malim oštrim kapljicama prska iz niskih oblaka koji vise nad zemljom kao teške dojke neke napuštene i zlovoljne boginje plodnosti, ljudi stoje na širokoj makadamskoj stazi iznad betonskih tribina na fudbalskom stadionu i pažljivo prate situaciju na raskvašenom i razrovanom terenu.
Većina njih se skupila u pet, šest većih grupa koje čini muška rodbina mladih fudbalera – očevi, braća, stričevi, ujaci, teče, dede, kumovi, pa i retke tihe mame, sestre ili stidljive prve devojke razapete između zbunjenosti i zadivljenosti reakcijama suprotnog pola; po uzvicima i psovkama nije teško razabrati ko se ovde doselio iz Hrvatske ili Srbije, gde stoje Bošnjaci, a gde Albanci s Kosova. Među njima se, na bezbednoj udaljenosti, meškolji pokoji par ili usamljeni posmatrač – to su obično roditelji ili bake i deke starosedelaca koji ne mogu da se odluče kom taboru da se pridruže jer jednostavno nijednom ne pripadaju niti žele da pripadaju. Svi zajedno manje ili više sve vreme rade isto: napetih živaca i pregrejanih emocija prate događanja na terenu i, glasno ili pak razočarano i prigušeno stenjući, besne zbog grešaka – ili navodnih grešaka – sudije, zbog trenerovih odluka, loših poteza igrača domaćeg tima (osim ako ih ne naprave njihova deca), lude zbog nedosuđenih prekršaja igrača protivničkog tima, zgražavaju se i uzrujavaju zbog agresivnih uputstava njihovog trenera i besnih uzvika ili euforije njihovih navijača; uopšte uzev, ponašaju se kao da se na terenu i pored njega odvija borba na život i smrt.
Navijači gostujućeg tima su na drugoj strani terena, na montažnim metalnim tribinama sede na tri ili četiri stepenika, stisnuti u gomilu; izdaleka podsećaju na prizor iz nekog kaubojskog filma iz sedamdesetih godina, kad se karavan osvajača Divljeg zapada tokom bitke postavi u zbijenu odbrambenu formaciju kako bi se lakše odbranio od napada ratobornih Indijanaca.
Iza stadiona je reka, iza nje put, a sa druge strane puta gusto obraslo brdo koje počinje strmim usponom, da bi se potom raširilo, zaoblilo i rasprostrlo uz rub LJubljane kao ogroman pas čuvar sa dlakom pretvorenom u šiprag, paprat i drveće: na jednom od prevoja brda nalazi se opservatorija, kroz njene teleskope se daleki svemir pretače u oči i moždane vijuge astronoma i povremenih grupa posetilaca – dece ili odraslih.
Pored velikih metalnih vrata glavnog ulaza na stadion naslonjen na ogradu stoji ekonom kluba Mile i gleda utakmicu. Već više od tri decenije on većinu svog vremena provodi između terena, niske zidane zgrade sa svlačionicama, sale za košarku i bifea. U službu su ga primili još u vreme kada je direktor kluba bio pisac Marjan Rožanc; sa njim je sate i sate proveo na ivici terena ili u bifeu, pušeći su razgovarali o svemu mogućem, od njega je naučio štošta o životu, politici i sportu, između ostalog i to kako razlikovati dobre i loše demone koji se skrivaju u dušama trenera, igrača i njihovih roditelja, pa i u dušama lopti. Rožanc mu je jednom poklonio jednu od svojih knjiga, o košarkašu Ivu Daneuu i njegovom demonu, bez kojeg Daneu ne bi postigao svetsku slavu. To je bila i jedina knjiga na slovenačkom jeziku koju je Mile imao u kući: inače je nikad nije pročitao do kraja, pročitao je samo posvetu i prvih nekoliko strana, procenio da je ne razume sasvim, i, više je nikad ne otvorivši, postavio je na počasno mesto na zidnoj polici u kuhinji.
Autor je poznati slovenački pisac, ovogodišnji učesnik Osmog Beogradskog festivala evropske književnosti.
Prevod sa slovenačkog: Jelena Budimirović
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
