Sa strepnjom posmatram kako se tekovine ovog praznika gube: Književnica Mirjana Mitrović povodom 8. marta

„Nadam se da taj običaj više ne postoji, ali mogu li da budem sigurna? I možemo li da budemo sigurni da su pravo na sopstveno ime, na školovanje, izbor partnera, jednaku platu, pravo glasa i druga osmomartovska prava nešto sigurno i neotuđivo? Moja junakinja Emilija bi nas upozorila da u ljudskom svetu ništa nije sigurno, Julija da dok mi sanjarimo neko razvaljuje vrata, a Helena da niko ne može biti srećan i celovit ako je gluv i slep za svoju zajednicu. Najmanje što u tom cilju ja mogu da uradim je da svake godine čestitam 8. mart, Međunarodni dan žena“, ističe Mirjana Mitrović.

U svojoj Rimskoj trilogiji ona progovora o poziciji žena u jednom naizgled davnom istorijskom trenutku, u periodu poznog Rimskog carstva iz tri različite perspektive.

Ipak sve tri junakinje romana iz trilogije – „Emilija Leta“, „Mesečari iz Marguma“ i „Helena ili o nemiru“, govore o „načelu ženstva“ u patrijarhatu, principu koji se kroz sve ove prohujale vekove nije mnogo promenio.

Godinama već za 8. mart izaberem da razgovaram sa ženom koja ozbiljno uzdrmava i pomera granice ženskih prava i sloboda. Ti to, takođe, godinama radiš i u na oko neočekivanom miljeu ranog hrišćanstva uvodiš nas u najbolnije tačke osporavanja ženskih prava danas i ovde. Izgleda da se tako malo toga promenilo. Živimo živote sa istim dilemama sa kojima su ih živele žene pre ustoličenja hrišćanstva kao državne religije.

– Želela bih prvo da čestitam 8. mart, Međunarodni dan žena, iako danas to mnogima može izgledati arhaično i nepotrebno. Teoretski, zagarantovana ljudska prava trebalo bi da u sebi već sadrže i sva ženska prava. Ali čak i da su sva ljudska prava na delu, ona nisu dovoljna, jer su ženske potrebe veće. Možemo li biti sigurni, čak i da verujemo u prevaziđenost binarne muško-ženske strukture čovečanstva, da je time nestao i sav teški balast patrijarhata?

Pišući u svojim romanima o ženama u istorijski i kulturološki prelomnim vremenima, i živeći u takvom vremenu, uverila sam se koliko se prava i slobode teško osvajaju, a lako gube. I kako nešto što mislimo da je normalno i da se podrazumeva, već sutra može da nam isklizne kroz prste. Zato i dalje uporno čestitam svim ženama 8. mart i sa strepnjom posmatram kako se olako tekovine tog praznika zanemaruju, deformišu i gube.

U tvojoj rimskoj trilogiji baviš se životnim pričama tri žene. Sve tri su ranohrišćanke, sve tri slede vlastite utopijske projekte s tim da ih posmatraš iz uglova njihovih prevashodnih uloga. Jedna je supruga, druga ljubavnica, treća majka, uz sve ostalo što su.

– Pišući roman „Emilija Leta“, nisam planirala da to bude prva knjiga Rimske trilogije, što je ona kasnije postala. Ta tri romana, „Emilija Leta“, „Mesečari iz Marguma“ i „Helena ili o nemiru“, tačnije bi bilo nazvati ženskom trilogijom, jer mada sam radnju smestila u pozno Rimsko carstvo na našem tlu, ove knjige zapravo ispituju poziciju i transformaciju glavnih ženskih likova, jedne supruge, jedne ljubavnice i jedne majke.

Prilično rizično sam počela priču o Emiliji kao o zadovoljnoj supruzi koja mirno prihvata svoje mesto u uređenom patrijarhatu. Nestrpljivi čitaoci su odustajali. Čovek lako i neoprezno bira sigurnost na račun slobode, ne sluteći koliko je to skup izbor. Do saznanja da u ljudskom svetu nema i ne može biti trajne sigurnosti moja junakinja dolazi naglo i bolno. Iako je na putu osvajanja lične slobode i unutrašnje emancipacije Emilija pre 1700 godina putovala kroz rimske gradove Feliks Romulijana, Viminacijum, Sirmijum ili Singidunum, koji su danas značajna arheološka nalazišta u Srbiji, njena iskustva osvešćivanja i psihološkog razvoja identična su onima kroz koja je prošla moja „tranziciona“ generacija.

Ostajući posle razvoda bez čvrstog oslonca na porodičnu strukturu, i bez mnogo socijalnih šansi kao žena vezana za dete, njeno krhko samopouzdanje dodatno je uzdrmano osećanjem suvišnosti. Treba li podsećati da su danas, i ne samo kod nas, na listama tehnoloških viškova najbrojnije upravo žene Emilijinih godina?!

Odgovor na pitanje kako je uprkos ovakvim okolnostima Emilija stigla do životne radosti koja izvire iz osećanja lične slobode možda treba tražiti u slojevitosti ženske prirode, u ženskoj mekoj moći, kako se to danas kaže, ili u „načelu ženstva“, kako je to još davno nazvao razbarušeni Laza Kostić.

Posle Emilije, supruge, ispričala si priču o Juliji, ljubavnici u romanu „Mesečari iz Marguma“.

– Po erotskim slobodama, samo je rimsko doba bilo slično našem. A opet, i onda i sada, ako se naglas izgovori reč „ljubavnica“, šta odjekuje? Patrijarhat u našim glavama prekorno maše kažiprstom. Ljubavnica iz mog romana „Mesečari iz Marguma“, nazvala sam je Julija, lomi se u sudaru norme (ona je udata žena sa dvoje dece) i svoje nabujale strasti. Ljubavnik je sudija, o čijem postojanju svedoči srebrno sudijsko žezlo, koje su arheolozi našli na ostacima rimskog grada Marguma na ušću Morave u Dunav, pre nego što ih je potopio nivo vode podignut posle izgradnje hidroelektrane Đerdap. Julijina priča počinje iz tačke zaglavljenosti i latentnog nezadovoljstva i ona izlaz nalazi izvan sopstvene realnosti, u prostoru oniričkog.

Na granici sna i jave, u slučajnom susretu, ona doživljava sudbonosni susret. Iako gubi granicu između stvarnog i izmaštanog, bura njenih osećanja, taj novi zanos ispunjava njen život i čini ga vrednim življenja. Kad oko sebe vidim ljude zagledane u ekran umesto u oči onoga naspram sebe, čini mi se da u ovom našem tehnološkom svetu živimo slično kao što moji junaci iz Marguma žive u svojim snovima. A za to vreme neke besne vojske razvaljuju kapije gradova. Ne sviđa mi se ni to što vidim da stečene seksualne slobode koristimo tako što se lako dajemo telesno, a emocije razmenjujemo na kašičicu.

Helena iz trećeg romana Rimske trilogije na liniji tipičnih ženskih životnih uloga predstavlja majku.

– Da živi u našem dobu, žena kakva je bila Helena, majka cara Konstantina Velikog, poznatija kao sveta Jelena, bila bi ono što zovemo role model, žena za primer. Za razliku od junakinja iz prethodna dva romana, koje su počinjale kao „svetice“ pa onda doživljavale životne transformacije, Helena, koja je završila kao svetica, od rođenja je bila aktivna, nemirna i hrabra žena.

Da živi u našem vremenu, Helenu bismo zvali globtroterkom. Za 83 godine dugog života prevalila je na hiljade kilometara, što je u svoje vreme, pre 1700 godina morala činiti zaprežnim kolima, brodovima i pešice. Živela je u različitim delovima tada poznatog sveta i svuda bila otvorena za lokalne jezike i standarde, bogateći se novim sadržajima i iskustvima. Suočavala se sa izazovima sa kojima se suočavaju i današnje žene koje se raspinju između brojnih životnih uloga i uloge majke.

Veliki deo ovog romana posvećen je Heleninom odnosu sa sinom Konstantinom kad je on već zreo čovek, general, a potom i car. Svim srcem ga podržava i pomaže, pa i podstiče u njegovoj odluci da izda Milanski edikt u kome se svim stanovnicima carstva garantuje sloboda veroispovesti. Ali kad i kao majka i kao svesno i slobodno ljudsko biće oseti da je moć njenog sina postala prevelika i stoga zaslepljujuća, ona odlučuje da ga zaustavi. Ne čini to ni vojnim prevratom ni verskim saborom, već načinom koji je samo majčinska ljubav i ženska mudrost mogla da nađe.

Za razliku od prethodnih junakinja, Helena nije samo privatna ličnost. Ona se oseća delom svake zajednice u kojoj živi i aktivno odgovara na to osećanje. I kad posustaje i kad greši, ona uspeva da u sebi probudi ono Lazino „načelo ženstva“. Vode je empatija i odlučnost. Ali ona zbog toga nije manje žena, manje supruga, manje ljubavnica… Uz to, ona zna da cena za ucelovljenje njenog ženskog bića nije mala.
Čini mi se da je upravo to Helenino znanje najpotrebnije današnjim ženama i svima ostalima, to – da ništa što nam je vredno i važno ne dolazi samo od sebe, da se ne podrazumeva.

Iz ljutnje ili iz „načela ženstva“

– Možda ove priče ne bi ni bilo, da nisam, čitajući istorijske knjige, naišla na rečenicu u kojoj se kaže da je general Galerije „morao da se razvede od svoje prve žene sa kojom je imao ćerku Maksimilu da bi se oženio ćerkom cara Dioklecijana…“ Mnogo me je naljutilo što se istorija nije potrudila da toj ženi zabeleži ime. U ime svih ženskih imena koja su kroz istoriju ostajala nezabeležena, iz ljutnje, nastao je roman „Emilija Leta“. Iz ljutnje ili iz načela ženstva, ne mogu da budem sigurna – kaže Mirjana Mitrović.

Ogroman broj žena i čita i piše „ljubiće“

– Odavno sam primetila da se ljubavna tematika u savremenoj književnosti izvrgava podsmehu i prepušta trivijalnoj književnosti, dok se ekstremne seksualne prakse smatraju obveznom temom vrednovane i nagrađivane savremene književnosti. Mnogo je uzroka ovakve situacije na našoj književnoj sceni, uključujući i infantilno uživanje u javnom izgovaranju bezobraznih reči, ali je posledica ružna i vidljiva golim okom. Ogroman broj žena i čita i piše „ljubiće“, što samo daje nove kvazi argumente sve brojnijim protivnicima Osmog marta – zaključuje književnica.