Igre Udbine: Šta nam je sve ostalo posle serije „Sablja“?

Kao i sama akcija Sablja koja se sprovodila 2003. nakon ubistva premijera, i serija je ostavila bezbroj pitanja iza sebe. Odgovorenih i ne, uperenih prstiju u počinioce, ali i u one sumnjive koji su se nedugo zatim „oprali“ kao da se ništa nije desilo, a očešala se i o teorije zavere koje zabavljaju one koje to vole u tamnim ćoškovima interneta i kafanskih raspravljanja.

Kao što smo već pisali, serija je od starta imala veliku omču oko vrata ideologije, nerešenih političkih pozadina, kao i siutacija u kojima svako od nas bolje zna od onog drugog šta se zaista desilo tog 12. marta 2003. kao i u danima posle. Serija je postala svojevrsna Roršahova mrlja u kojoj je svako video ono što je želeo, a sa druge strane i bio razočaran što ne vidi ono što je očekivao. Iako je nas je na početku čekao natpis da je sve to što gledamo autorsko tumačenje događaja.

I zaista, prve epizode nisu oduševile, makar potpisnika ovih redova, ali tek od 5. epizode, kad serija se više (ili samo) oslanja na izmaštane likove i njihove sudbine, i počne da sve ono što se zaista desilo podrazumeva kao činjenice koje svi zdravorazumski znamo, tad serija poentira i briljira.

Pogotovo u odeljku priče inspektora Rakića (fenomenali Ljuba Bandović) koji sa grižom savesti čini zločine i zataškava zločine zbog čega napreduje u službi. I svakako, umešanost službe u sve pore društva se pojavila kao glavni problem i protivnik sila dobrog, zbog čega je serija u internet kuloarima već dobila svoje novo ime – Igre Udbine. 

Zoran Đinđić Dragana Mićanovića je jedna od većih pobeda serije, s obzirom da je glumac ovom ulogom održao master klas glume u spoju imitacije ali i kreacije lika. Pa opet, ljudima je smetalo što Đinđića ima malo. Nekima je smetalo što ga ima previše.

Drugi su se pitali gde je ovaj, a gde je onaj, što je ovaj ovakav, a što onakav. Doduše da, primetno je da su likovi Bebe Popovića i Čede Jovanovića odskaču od ostatka tromih i zbunjenih stvarnih ličnosti tog perioda, što je mnogima zasmetalo, pa su šaljivo prebacili autorima da je Popović i bio deo scenarističkog tima.

Na kraju, nevezano za samu seriju, imali smo priliku da u prajmtajmu RTS-a gledamo Zorana Đinđića i njegove (uzaludne) pokušaje da od ove zemlje napravi normalno mesto za život. Neki novi klinci po prvi put su čuli njegove reči i videli da osobe na vlasti ne moraju da izgledaju kao da su dobili za vikend slobodno iz Zadruge.

Sa druge strane uvek postoji ta opasnost da su i neki novi klinci saznali za zemunski klan, i da ih je taj način života zaveo. Pogotovo ako je predstavljen u okviru odličnog i privlačnog mladog Lazara Tasića, a sudeći po komentarima mnoge devojčice su navijale upravo za njega. Što nije bio cilj serije. Ali dobro, to je problem sa kojim se ovdašnji autori nose još od Pinkija i Švabe devedesetih pa na ovamo.

Sa treće strane, možda je najveći pobednik pesma „Pučina“ i zaboravljeni pop projekat 90-ih Flame, jer evo, cela Srbija je ponovo pevuši već danima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.