Novi format, primese arta, dramaturški tok: Sagovornici Danasa o ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara u Parizu

Dodaje da mu je ceo šou bio zapravo sadržajan i zabavan ako se izuzmu defilei sportista.

– Video sam Lejdi Gagu i onog s bakljom što se mlatara po krovovima i Luj Viton, radnike na skeli Notr Dama, opersku divu na krovu Gran Palea i pe***čine na mostu i onda sam otišao na sladoled u Njegoševu. Ja sam uživao. Meni je najdosadnije bilo kad su prolazile te reprezentacije. Sportisti su ,mislim, generalno, u stvari, većina, dosadni i konzervativni ljudi. Otvaranje je bilo istinski šou sa primesama arta, zato se mnogima i nije dopalo – prikazivanje svih strana i kultura, pa i woke kulture koja mnogo više pripada Parizu i Francuskoj nego Americi – smatra Đurić.

Woke kultura u Americi ,je na neki način isforsirana, imajući u vidu da je ona, kako napominje Uroš Đurić , „suštinski puritanska“ gde se na kraju sve dovede do radikalizma i politizacije.

– U Francuskoj ne, iako je ona katolička zemlja. Veliki društveni pokreti su krenuli odatle. Anarhizam je bio najjači tamo – podseća on .

– Bilo mi je stvarno zabavno da gledam, samo me je taj defile sportista smorio. To je moglo da ide brže, mnogo ima tih državica, pa dok prođu ti brodići… Međutim, neka rešenja, sinhorizacije zvuka i slike, prenosa uživo i snimljenih delova su  zaista bila neverovatna. Maestralna, pre svega zato što se dešavalo u real time-u, i zato što se sve vreme zbivalo ne u studiju nego u autentičnom prostoru pariskih ulica i ambijenata. Ne radi se tu samo o tehnici nego o istinskom zanatskom umeću koje prevazilazi sve što sam do sada video u životu. Najsadržajnije otvaranje koje sam dosad gledao koje su kvarili dosadni snimci sportista, koji nisu ni morali da se pojave – ističe Uroš Đurić.

On se osvrnuo i na nastup izvođača koji je predstavljao Dionisa, koji je bio najviše na meti kritika na društvenim mrežama.

– Što se tiče Tajne večere iz koje je proizašla modna revija frikova, mene to sve veseli. Pošto nisam nikakav fanatični vernik za mene su to sve slike razbibrige . I, mislim, da to nije bila toliko referenca na Tajnu večeru kao religiozni i mistični trenutak u hrišćanstvu koliko na sam prizor Leonardove freske i raspodelu figura na njoj, a  koja se, podsetimo, nalazi u dominikanskoj crkvi Santa Marija de la Gracije u Milanu – zaključuje Uroš Đurić.

Boris Miljković, bivši kreativni direktor na RTS-u, reditelj i pisac ima drugačije mišljenje o ceremoniji otvaranja Olimpijade.

– Sinoćno otvaranje Olimpijhskih igara je za sve dugoočekivan događaj i na kraju krajeva jedan od najvećih televizijskih događaja godine, čak možda i šire. Kako je to otvaranje najavljivano kao istorijski i posebno drugačije jer se po porvi put u savremenoj istoriji ne dešava na stadionu nego je izneseno napolje i svedeno napolju na tih šest kilometara Sene i u celom gradu Parizu, koji je reditelj tog događaja hteo da nam predstavi kao veliku prestonicu, mi smo svi proveli četiri sata zakovani za ekrane analizirajući i pokušavajući da uživamo u čitavoj toj stvari, ali nažalost, što se mene tiče, to nije bilo dobro – smatra Boris Miljković .

Prema njegovim rečima, to, pre svega, nije bio dobar televizijski događaj.

– Bilo je loše preneseno, kao da nisu imali, a možda i nisu imali vremena za dovoljno proba. Bilo je previše svega i svačega, dramaturški tok je bio razbijen, naravno tome je verovatno mnogo doprinela i kiša, ali svejedno, čini mi se da sama dramaturgija događaja nije dobro napravljena – kaže Miljković.

Prema njegovim rečima “ima nekoliko blistavih momenata ali, kako primećuje ima puno blistavih momenata i u jednom običnom životu.

– Dopala mi se neobična ideja da taj plamen bude iznad grada i da lebdi iznad svih nas, i naravno, emotivni nastup Selin Dion koji mi je savršen i sa kojim je stavljena tačka na “i”. Usput je bilo i nekoliko intersantnih slikokaza kao što je epizoda sa Marijom Antoanetom , kao što je pevanje izvođenje sa Gran Palea, i u nekim noćnim trenucima, Pariz je, zaista, izgledao veličanstveno Ono što mi se ne dopada je reskršće Olimpijade i Eurosonga . Meni je to tako delovalo, da na trenutke nisam znao šta tačno gledam – da li je to jedan od najbitnijih događaja na planeti što se tiče sporta i napora da se ova planeta sačuva u miru, da ne ekspolodira ili je to pop takmičenje, koje se odvija svake godine u nekoj drugoj evropskoj zemlji . I, sama estetika, i sadržaj su bili kao raskršće ta dva velika događaja, i to je, čini mi se, bilo na štetu Olimpijade – ocenjuje Boris Miljković.

Kada je reč o pitanjima jednakosti koji su takođe utkani u svaki segment programa otvaranja Boris Miljković se slaže da je to važna  tema, ali prema njegovoj oceni nije najbolje realizovana.

– Sve te teme o ravnopravnosti polova, o ravnopravnosti seksualnih orijentacija, sve su to teme 21. veka ali u ovoj estetskoj izvedbi sve ovo je više na trenutke ličilo na Eurosong nego na veličanstvenu Olimpijadu koja nam je u ovim mutinim vremenima u kojima živimo bila emotivno prekopotrebna- zaključuje Boris Miljković.

Jovana Karaulić, docentkinja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, smatra da će  ceremonija otvaranja Olimpijade u Parizu 2024, godine vrlo verovatno postati obavezna literatura prilikom izučavanja izvođenja složenih događaja u budućnosti.

– Odluka o promišljanju i realizaciji izvođenja ceremonije izvan stadionskog okvira je i izuzetan poduhvat, prvi put u istoriji složenih događaja kao što je otvaranje OI. Koncept grada kao pozornice je ostvario zamišljene domete i pokazao mogućnosti izvedbe van tradicionalno zadatih stadionskih okvira, uprkos logističkim, vremenskim, kreativnim izazovoma. Ovakav rezultat nije neobičan u kontekstu u kome grad postaje scenografija i to grad kao sto je Pariz. – kaže Jovana.

Prema njenim rečima, važne su i poruke koje se šalju sa ovakvog događaja i kakav će biti njihov učinak.

– Ipak kako se ovakvim izvedbama dele i određene poruke sa milionskom globalnom zajednicom, kreativne i političke – implicitne i eksplicitne odluke su predstavljale mogućnost uticaja na već dovoljno polarizovano društvo. Takvim pristupom u pojedinim segmentima koji su zahtevali pažljivije kreativno i estetsko promišljanje je postignut kontraefekat. Sa druge strane, dominantan niz celina je izveden u impresivnom kreativnom, tehničkom, logističkom kapacitetu (čepter sinhronicitet, barža sa led ekranom, nastup Selin Dion itd), te su domaćini i organizatori pokazali da je ponekad i nemoguće moguće. Šteta je što su i pored ukupnog impresivnog utiska ostavili prostor za društvenu polemiku, na pojedine celine narativa (ali i ekolosku održivost projekta u gotovo mrtvoj reci) jer će ova ceremonija otvaranje OI u novom formatu sasvim izvesno postati obavezna literatura prilikom izučavanja i analize komplkesnih kulturalnih izvođenja u budućnosti – zaključuje Jovana Karaulić.