Sagovornici Danasa o Oksfordovom izboru za reč godine: I, brkanje reči sa pojmom rezultat je truljenja mozga

Oksford  je ovaj pojam odabrao usled zabrinutosti zbog beskrajnog skrolovanja na društvenim mrežama i sadržaja koji otupljuje um.

Prema Arsenijevićevim rečima ovakva vrsta izbora ne poštuje ni najosnovnije kriterijume lingvistike.

– Rukovodi se ideološkim principima, u smislu da čini izbor između društveno aktuelnih tema, proglašava jednu za aktuelniju i važniju od drugih, i ne poštuje ni najelementarnije lingvističke pojmove, primer u tome da višečlani izraz posmatra kao jednu reč (zapravo se radi o izboru pojma godine, ali takav naziv ne bi privukao jednaku pažnju).- napominje sagovornik Danasa.

– U tom smislu, truljenje mozga sa jedne strane jeste aktuelan i važan pojam u našem vremenu, sa druge strane je i autoreferencijalan: sama akcija je manifestacija truljenja mozga, i po svojoj ideološkoj prirodi, i po tome da čini deo sadržaja koji vode truljenju mozga i ostvaruje se u istim tim medijima, i po tome da je brkanje reči sa pojmom rezultat truljenja mozga – zaključuje Boban Arsenijević.

Sociolog Đokica Jovanović takođe smatra da je „truljenje mozga“ pojam, a prema samom izboru ima ambivalentan stav .

– S jedne strane ovaj odabir vidim kao kritiku masovne kulture o čemu je pisao još Moren sredinom prošlog veka, da masovna kultura dovodi ljude u stanje katalepsije svojim sadržajima koji ulepšavaju stvarnost. Možda je to i kritika centara moći kojima to odgovara jer kada imate truljenje mozga nemate otpora – stanje je potpune nepokretnosti – kaže Jovanović. U svemu tome, kako dodaje, otvaraju se nova pitanja jer nema otpora spram centara moći tamo gde živite a onda imate svađu sa drugima.

– Sve je više ratova ali to nije otpor, imate sve više fizičkih sukoba ali ni to nije otpor. Otpor je na nivou ideja, a to znači da nema ni ideja. Pogledajte, druga polovina 20. veka i polovina ovog veka u svetu, nema državnika. To je takođe indikator, biraju one koji nisu državnici. S druge strane, ceo taj izbor deluje pomalo kao šarada, kao vesela stvar u tmurnim vremenima. Svako od nas učitava svoja značenja, iskustva ili prioritete, zaključuje Đokica Jovanović, dodajući da mu je mnogo interesantniji izbor za novu najbolju srpsku reč gde deca svojom maštom umeju da pokažu veliku kreativnost.

Književnik i kritičar Mihajlo Pantić, obrazloženje Oksforda vidi samo kao delić dijagnoze sveta u poslednjih tridesetak godina tokom kojih čovekov najbolji prijatelj više nije ni drugi čovek, ni knjiga, ni pas, nego mobilni telefon i sva druga slična „pomagala”, mada ne zna na šta bi se ta „pomoć” mogla tačno odnositi.

– Šta se sa ljudskim mislima dešava već je nedvosmisleno rečeno, gomile uglavnom crnih informacija struje našim mozgom, i taj proces je izgleda nezaustavljiv. Izraz „truljenje mozga”, međutim, shvatam i kao globalnu metaforu, svet je već po svojoj prirodi propadljiv, samo je nevolja u tome što se iz sve snage trudi da tu neminovnu propast sam što više ubrza – zapaža Mihajlo Pantić.

Zamenik urednika Nedeljnika i pisac Branko Rosić smatra da je izabrana prava reč, te i da je ovaj izbor na pravi način refleksija društva i pojava.

– Kada pređeš crtu koja označava srednju životnu dob, postaješ racionalan i nisi više luksuzan s potrošnjom vremena. Sad mi se čini da sam silno trošenje vremena na „skrolovanje“ po mrežama opravdavao time da mi treba za posao, a zapravo sam više gubio zbirno silne mesece, i tu mi nije išao radni staž. Osim što sam oduvek više bio iznerviran, ne vidim sem kajanja nekakav komentar za toliku potrošnju meseci u godini i truljenje mozga sadržajima za koje sam se zrekao da ću ignorisati, a evo i danas sam spucao već 60 minuta na iste – kaže Branko Rosić.

Muzičar i pisac Vladimir Krakov,  primećuje da je „truljenje mozga“ odlična definicija, iako smatra da bi to ipak pre bilo truljenje moći koncentracije, jer kako kaže, bez koncentracije mozak kao mišić koji ne koristimo – atrofira.

Prema njegovom mišljenju, najbolje rešenje koje imamo je samodisciplina – ograničiti sebi i svojoj deci vreme „blejanja“ na društvenim mrežama, i bar podjednaku količinu vremena provesti u analognim aktivnostima koje blagotvorno deluju na mozak: čitanju, sviranju, pevanju, druženju sa ljudima i životinjama, šetanju, vežbanju…

– Dejvid Bouvi je malo pre smrti izjavio da je učinak interneta jednak susretu sa vanzemaljskom civilizacijom po šokantnosti promena koje nam donosi. Živimo u jednoj od velikih civilizacijskih smena iz analogne u digitalnu eru, takve promene su nastajale kad je otkriveno pismo, pa štamparska mašina, pa radio i televizija. Čini se da smo za ekstremno kratko vreme sreli ne jednu, već najmanje tri vrste vanzemaljaca: najpre internet, koji je za sobom doveo društvene mreže i treća vrsta vanzemaljca je veštačka inteligencija. Mi smo bez ikakve sumnje u stanju kulturnog šoka, kolektivne krize identiteta kakvu su doživljavali autohtoni narodi kada ih je kolonijalizovala neka evropska imperija. Kulturni šok karakteriše obezvređivanje sopstvenih kulturnih tekovina – kako drugačije da nazovemo to što smo gotovo potpuno digli ruke od čitanja knjiga, na primer? Logično je da to utiče na ljudski mozak – primećuje Vladimir Krakov.