Sajam knjiga 2023: Tribina knjiga u medijima, između hiperprodukcije i proročanstva da će prestati da živi

Na tribini su učestvovali Marina Vulićević, novinarka redakcije kulture u dnevnom listu Politika, koja prati izdavaštvo i literarnu produkciju, i Goran Gocić, pisac, dobitnik Ninove nagrade i filmski teoretičar i kritičar, a razgovor je moderirala Nataša Anđelković, književna kritičarka.

Mediji su za knjige i književnost izuzetno važni jer odatle sve u vezi sa njima polazi – od informacije o nekoj knjizi do njenog vrednovanja. Međutim, većina novih medija, pre svega televizija i radio stanica (pa i dnevnih štampanih medija) ne samo da se na bave kulturom, pa tako ni književnošću, već ovi segmenti u njima uopšte ne postoje. Paradoksalno takođe nikada se više knjiga nije pisalo ni objavljivalo, a da je pri tom književnost u lošem položaju usred te hiperprodukcije. I dok je u digitalnim medijima, neograničenim prostorom, moguće dati mesto svemu što se objavljuje, u štampanim se, prema određenim kriterijumima, ipak pravi odabir i zapravo se već na taj način nešto vrednuje, primetila je Marina Vulićević.

Problem je takođe i govor ili pisanje o određenoj knjizi kada menadžment nekog medija postavlja pitanje da li je ili nije reklama u pitanju, pa čak postroje zahtevi i da se ne navodi ko je izdavač, ali knjiga je nešto što ne nastaje ni iz čega i podaci o tome ko ju je objavio takođe su za nju, ali i čitaoce i javnost značajni, nadovezala se Nataša Anđelković.

Goran Gocić govorio je i o svom iskustvu objavljivanja knjiga u inostranstvu, u Velikoj Britaniji, gde su izašla dva njegova naslova. On je svedočio o velikom zidu koji postoji između pisca koji nešto tek treba ili želi da objavi prvi put i profesionalnog sveta izdavaštava u kome postoji vrlo rigorozna selekcija. Sa druge strane, oko svakog naslova koji reše da objave tamo se potom trudi čitava niz profesionalaca – od lektora, urednika, dizajnera, pa sve do onih koji će promovisati knjigu.

Na konstataciju Nataše Anđelković da u medijima više ne postoji tzv. negativna, ali „konstruktivna“, kritika, Gocić je primetio da živimo u nekoj vrsti magijske ere u kojoj je izgubljen racionalan, kritički um i ista takva kritika za koju je kao primer naveo Branka Vučićevića, scenaristu i filmskog teoretičara, koji je na takav način pisao o filmu. Po njemu, današnja kritika može se podeliti u dva tabora. Jedan u kome se radi na tome da se uništi svaka granica između sveta reklama i onoga što je, što bi trebalo da bude nezavisna književna kritika. A drugi je, kako je nazvao, pljuvačka kritika u kojoj se autor i njegovo delo napadaju bez razloga ili bar iz izvanknjiževnih razloga.

To je dalje dovelo do pitanja da li i takva vrsta „kritike“, rasprava, pa čak i ličnih obračuna i vređanja, u šta neretko narastu u digitalnim medijima i na društvenim mrežama, ipak pomaže promociji knjige. Stiglo se i do fenomena influensera za kojima posežu i sami izadvači, i čiji su rečnik, jezik, i način predstavljanja knjiga tipični za populaciju najčešće mlade publike kojoj se obraćaju i krajnje su rudimentarni, svedeni na puke fraze – „ovo je fenomenalno“, „knjiga je super“ – i pitanje je da li je i kakvu književnost je moguće promovisati na ovaj način.