Sakralna sazvučja

Emocija i napetosti one tadašnje vrste sada je mnogo manje i to čitavu atmosferu pred ovaj aktuelni nastup čini mnogo relaksiranijom te, ispostaviće se, i za samog umetnika podsticajnijom da pruži svoje najbolje. Dela Mocarta, Lista i Šumana sada su Pogorelićeva slasna ponuda, a odziv publike jednako gromoglasan od starta. I – ovaj pijanista još jednom je ispisao svoju sopstvenu istinu klasičnog zvuka, vrativši se čak sjajniji i moćniji nego prošli put, unikatno savremen i desetinama svetlosnih godina ispred oveštalih tumačenja koja se preporučuju kao standard na koncertnim scenama današnjice. Ono što vam on daje jeste duboki i nenadmašni uvid u množinu kompozitorovih misli koji se teško čita iz tek samog notnog zapisa ukoliko niste obdareni čulom genija. Zauzvrat, Pogorelić traži samo radoznali sluh i čisto srce u slušaoca.

Otvorivši svoj solistički koncert Mocartovim Adađom u ha-molu KV 540, Ivo Pogorelić suočava nas momentalno sa jednom naoko krhkom i intimnom, a zapravo žilavom građevinom duha, zvonkih obličja i stalno iznova bljeskajuće dragocenosti sakrivene unutra. Taj tajanstven, ljubak, no ponešto i tamninom prevučen sadržaj, Pogorelić nežno i majstorski vešto otvara i rasklapa poput lovca na bisere što tačno zna koja školjka nosi svoj skupoceni dar. Ali, odmah zatim sledi monumentalna Listova Sonata u ha-molu, u kojoj je umetnik namah protumačio svu modernost i samozatajnost kompozitora, čitajući ovo slavno i kompleksno delo kao filozofski traktat, čiji je pogled zaista upravljen preko vekova, ali i zagledan takođe u sopstvenu unutrašnjost bića. Ivo Pogorelić donosi ovde interpretaciju toliko autentičnu i bez i primesa onog kiča, koji ume da ukrasi mnogo koje današnje čitanje Franca Lista, sa toliko britkom pijanističkom veštinom demonstriranom rečito u isti mah, da jednom za svagda opovrgne svaki prigovor o svojoj navodnoj sviračkoj nemoći. Izazivajući u završnici najveći stepen ozarenja onim polifonim radom što priziva zrelost arhitekture duha dostojne jednog Betovena, Pogorelić uspeva da vas dotakne još neupoznatom emocijom, rastavljajući vaš sluh na najsitnije komade svojom upaljenom vizijom, dok surfuje zvukom oko vašeg srca, najednom oslobođenog da istinski voli i razume tonsko obilje pred sobom.

Zato će naredne Šumanove Simfonijske Etide op. 13 sa Pet varijacija iz posthumnog opusa (odsviranih ovde pred Etide) konačno dovršiti gradnju one grandiozne tananosti što Pogorelića vrhunski krasi, uzdignute sa originalnim zanosom jednog posvećenika, tragaoca naoružanog odista imaginacijom i instinktom, ali i znanjem što ga poseduje samo čovek koji je bez sumnje iskusio i do kosti proživeo sve ono što se ikada našlo pod njegovim prstima. Taj skup pijanističkih umeća što nose patinu minulih godina, ali i jedan ‘new wave’ beskompromisni pristup suštini, koji ne mari za ušančenost u pravila i propisanu smelost, već juriša sa strastvenošću revolucionara na bajonete, metke, topove, šta god, ne obazirući se na zaprepašćenje, podmuklu mržnju i bes onih koji se ne usuđuju da maštaju – zbilja raznosi u paramparčad. Ona sakralna sazvučja u koja Pogorelićev čudesni talenat pretvara sve čega se dotakne, taj otmeni galop vere u ono nešto nevidljivo i stalno izmičuće – što zapravo i čini srž istinske umetnosti – neponovljivi su i malo je reći da veoma teško do njih stižete danas kada je kreacija odumrla i još ko zna u kom trenutku bila neprimetno zamenjena implantima ograničenog dosega. Otuda je ovaj doživljaj stvarno raritetna milost. Budimo zahvalni.