Salman Ruždi: Ovo nije doba heroja

U zgradi Radija RBB, sa scenom koja izgleda poput Kolarca, samo većom. Odatle se Hitler prvi put obratio javnosti kao kancelar. Uspela sam da sednem u prvi red, mada bilo je povuci-potegni zbog jednog ulickanog što me gurnuo, tako da se i gospođa iza mene zateturala. Obezbeđenje je bilo uz policiju i one gorile što imaju ozvučene glave i taman kad se vazduh zaledio od iščekivanja, pojavio se i Ruždi na sceni i mahnuo nam poput rok-stara. U crnom odelcu, sa džeksonovkama, ništa kravata. Rekao nam je da u stvarnom životu više nema obezbeđenje, ali ipak ovde na nemačkoj sceni ima. Glumac nam je prvo pročitao odlomak iz romana: priča je zamisao o jednom emigrantu, bogatašu, koji napušta Bombaj i doseljava se na Menhetn sa svoja tri sina koji su veći od života, makar tako misle o sebi, međutim sva trojica duboko su ukorenjena u realnosti. Skorojevići u suštini: jedan je pretenciozni programer, drugi je slikar dalijevske veličine, treći je osoba sa problemom rodnog identiteta. Ruždi kaže da je to glavna tema u NJujorku, a da je on sam baš u Bombaju proučavao ceo taj svet koji se zove Hidžra, ljude koji nisu ni ovo ni ono. Ženska figura kao majka ne postoji, ali pojavljuje se maćeha, mlada ambiciozna istočnoevropska sponzoruša Vasilisa (prvo je Ruždi izmislio Vasilisu, pa je onda nastala Melanija kao prva dama, tako nam je objasnio, da je anticipirao pre realnog događaja). Vasilisu čitaoci obožavaju, iako je ona ološ svoje vrste: postala je veća od ideje pisca. Narator je filmski reditelj Rene Unterlinden, belgijskog porekla (jedan belgijski novinar skrenuo je autoru ljutito pažnju da ime i nije baš belgijsko), koji je komšija emigranata iz priče. Rene je komšija špijun i reditelj – isprva dao sam mu ulogu pripovedača pisca, a onda sam se budio usred noći i govorio sebi, ne, nikako ne može biti pisac, jako loša ideja, ni zubar, najbolje da bude reditelj i tada, kada je Rene postao reditelj, knjiga je počela da se otvara. Rene svet vidi kao film i nada se da će o porodici Golden snimiti film. Zbog vrste Reneove naracije knjigu su američki kritičari svrstali u red knjiga, što je Ruždi nazvao laskavim poređenjem – sa Velikim Getsbijem, Dobom nevinosti i Vašarom taštine. Knjiga opisuje sadašnji trenutak, dakle njena realnost teče sa realnošću (ako nisam uspeo da opišem realnost, to će čitaocu biti kao da čita jučerašnje novine).

Zbog toga je knjiga autoru nametala svoj tok, odnosno svoju logiku, bila je pametnija od mene dok sam je pisao i tako je nametala i jednog zlog predsednika. Ruždija je sopstvena naivnost oduvala kad je saznao rezultate glasanja prošle godine. Zato u knjizi postoji lik, zlotvor rođen sa zelenom kosom, koji se u knjizi pojavljuje kao Džoker. Što se tiče Trampa, voditelj je odmah ispalio pitanje na tu temu, jer ko bi bolje mogao o tome, ako ne Ruždi, dvostruki emigrant, koji je prvo stigao u Evropu, pa u Ameriku. Jedan deo mene misli da je Tramp glup, drugi deo misli da je lud kao lisica, ali svakako ekstremno narcisoidan, štagod je, that works for him (publika se valja od smeha). Takva figura pojavljuje se u svim kulturama, kod velikih pisaca, Tramp je negativan lik iz bajki i mitologije. Što se tiče stvarnosti, nju je izmislio zapravo Dikens, koji je toliko mnogo realan, omiljeni Ruždijev pisac, tako sam shvatila pošto ga već pominje na ovaj način. Ruždi se i sam, ovom knjigom vraća realizmu (mada napisao sam distopiju, ovo nije doba heroja, zato i nema loših momaka u knjizi). Drugim rečima, u knjizi je i mafija i biznis, jer Goldenovi beže iz Bombaja iz nekog razloga, a do kraja ima i ubistava, samoubistava, spaljivanja, reminiscencija na tonu filmova, bajki, Rimsko carstvo i još svašta nešto. Kad smo sve to saznali, stala sam u podugačak red da dobijem potpis na knjigu. Pošto se u knjizi pominju Jugovići, što smo čuli iz odlomka, ja emigrant, izjasnih se da bih želela da stoji „Salman Ruždi Jugoslovenima“, međutim nismo se razumeli, ogroman potpis pao je bez tog ukrasa. Rekoh – Ja sam emigrant iz Jugoslavije. Veliki pisac mi reče „Of course“. I ja pođoh razbijajući glavu, šta li to znači. Da li podsećam na neku istočnoevropsku sponzorušu ili mi je akcenat tako težak kao onaj Melanijski.