Sam za astalom

Evo, i sad, za stolom, društvo debatuje najpre o književnim stvarima, poeziji koju više niko ne čita, časopisima koji se gase, potom o stvarima koje pritiskaju stvarnost, pa o voajerskim detaljima o ponašanju nekog profesora u zavođenju maloletnica prenetim sa stranica tabloida koji se lista kao jelovnik.

Razgovara se pomalo žustro, sa upadicama i preskakanjima započetih tema, premda se ne sedi za Okruglim stolom, a i raspored je drugačiji nego za Poslednjom večerom – očekuje se da domaćica nakon kratkog i jasnog predjela posluži pašticadu, juneći but sa povrćem odstojao u marinadi jedan i po dan; zanosni miris narendanog muškatnog oraščića, karanfilića, lovora, mlevenog korijandera pomešanog sa žalfijom s malo ljute tucane paprike, širi se iz kuhinje motajući se među prisutnima kao magla koja se ne vidi…

Sto, astal, sofra, trpeza, samo su naslovi predmeta, šire mesta gde se okupljamo ili sedimo sami, najviše puta tokom dana.

I u tome se mogu takmičiti sa jednom drugom stvari koja ljudima troši najviše vremena, sa krevetom.

Ono što ih najviše povezuje jedna jeste reč oko.

Oko stola, oko kreveta, radnje su koje se dešavaju okolo njih, dok reč oko upućuje na organ, oko, koji nam omogućuje da to okolo i vidimo.

Slika raspusnih rimskih gozbi, uvek u nekom trećem planu, sadrži detalj – dvojica ili nekoliko ljudi, udobno opruženih i dovoljno udaljenih od drugih, zatečeni u dubokoj raspravi o posledicama neke političke odluke, započetoj malom stilskom vežbom o igli na togi jednog od njih…

Pravo gledano, ne volim da za stolom budem sam, osim ako nije u pitanju pisaći; ali, na primer, uživam da sedim u najzabačenijem uglu kafane lagano ispijajući čašu vina, posmatrajući, okolo, ljude i osluškujući zveckanje tanjira i žubor reči.

Oko stola nije svevideće ali je čarobno, budući da je sposobno da sagleda stvari koje su se desile, koje se dešavaju svud naokolo pa i one koje će se, možda, dogoditi u najbližoj budućnosti. Nešto sasvim drugo je rasprava oko toga ko će u raznoraznim prilikama, proslavama, zauzeti posebno počasno mesto čelo stola, u pročelju ili, kako se kaže, u vrh stola.

To, slično osluškivanju sudara zveckanja i žubora, ostaje zauvek predmet diskusije u okviru porodica, neretko i u žučnim raspravama kafanskih ili esnafskih društva koji ih organizuju; retki su primeri nepristanka na takvu počast kao onaj, na primer, čoveka u filozofiji poznatog pod nadimkom Nigar, crni, koji je to zadovoljstvo odbijao, uostalom, kao i sve ponuđene počasti, samo da bi imao više vremena da se tom naukom bavi…

Ostaje mi da verujem kako se iza pesama knjigeOgledi oko stola nešto od svega toga nazire.

Autor je poznati pesnik čija je knjiga izabranih pesama „Listajući vetar“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs