Foto: Miki JevtovićRođen sam u Kumanovu u Ulici Pero Čičo broj 1. U noći mog rođenja je bilo strašno nevreme i nestala je struja. Majka se porađala carskim rezom, tako da je jedva spasla glavu. I ona i ja. Pošto su nju spašavali, mene su spustili i zaboravili pored otvorenog prozora i tek su me se „setili” 10 minuta kasnije. Valjda je ta prva promaja prouzrokovala moju želju za krikom i književnošću.
Otac je radio kao novinar u „Novoj Makedoniji” i zbog njegovog posla sledeće godine prelazimo u Skoplje. Majka Vera koja je predavala u osnovnoj školi i otac Veroljub, što je interesantna koincidencija su i deci, bratu i meni dali imena na V, Vedran i Venko. U skoplje dolazimo 1965. godine, dve godine nakon zemljotresa. Dobili smo baraku u naselju Vlaje, od 45 kvadrata u kojoj sam odrastao. Prigradsko naselje, periferija i oduvek sam imao sklonost da se družim sa ljudima sa periferije i margina društvenog života.
***
Odrastanje na periferiji se razlikovalo od onog u centru grada. Tako da je moje detinjstvo kao neka slika raja u gradu. Krali smo breskve, maline, grožđe… po dvorištima. Jedan starac Pajo me je jednom tako prebio štapom jer sam mu pobrao sve maline. Lokalni milicajac Brane je znao za svku kuću apsolutno sve. Kad god bi nešto nestalo ili se pokralo on je tačno znao u koju kuću da ode, pozove oce i kaže: „Daj, neka mali to odmah vrati”. Sve što se dešavalo rešavao je mirnim, diplomatskim putem.
***
Pamtim i kada je stigao prvi televizor (na četiri nožice) u ulici. Kupio ga je direktor „Tehnometala”. Svi u naselju od najstarijih do najmlađih smo se okupili u njegovom dvorištu da ga gledamo.
***
Veoma rano smo počeli da sviramo i to svako po dva instrumenta. Moj drug Dacko je svirao bubnjeve i harmoniku a ja solo i bas gitaru. Kasnije sam imao grupe „Pre Hrista” i „Posle Hrista”. Deca smo bili, još nismo imali električne gitare već samo akustika. Pošto nismo imali nikave uređaje kao danas bili smo okrenuti ka muzici, čitanju i školi. U našem detinjstvu je škola bila centar svega, mogu da kažem, važnija i od porodice. Učitelji, uliteljice i nastavnici su bili odlični. Više smo vremena provodili u školi nego u kući i to dobrovoljno.
***
Privlačile su nas sekcije. Duško Cvetkovski koji je vodio sekciju iz biologije je u meni usadio ljubav da i ja jednom postanem učitelj – daskal. Posle škole smo ostajali u njoj da igramo fudbal. Sport je unašem detinjstvu bio veoma važna stavka. Niko od mojih drugova nije patio od gojaznosti dok se nismo poženili i počeli da u naše živote stižu automobili. Bilo je to stvarno lepo detinjstvo na perferiji veliog grada. Sve nam je bilo dostupno.
***
To detinjstvo je bilo prekinuto, kada sam po prvi put shvatio da pored prirode postoji i društvo. Bili smo sedmi razred Osnovne škole „Josip Broz Tito” kada je jedan naš drug inače izuzetno muzikalan zbog nečega iz teorije muzike dobio jedinicu iz muzičkog. On je došao kod mene i Zlatka Oriđanskog (grupa „Anastasija” i potonjeg autora muzike za film „Pre kiše”) i pokazao nam punu torbu školskih dnevnika. Da ne bi bilo sumnjivo nije ukrao samo naš nego od svih odeljenja sedmog razreda i bacio ih u Vardar.
***
Sutradan je škola bila u policijskoj blokadi. Dovedeni su čak i psi tragači. Zlatko i ja nismo uletvovali u tome ali smo se našli pred izborom. Ili da ga prijavimo ili da ga krijemo kao druga. Odlučili smo se sa ovo drugo. Odlučili smo se drugo i pretpeli sankcije. Na kraju on je sam priznao jer nije mogao da idrži psihološki pritisak. Međutim, pošto je njegov otac bio imućan i donirao je nešto za renoviranje škole, on je prošao sa najblažom kaznom, kao počinilac a mi koji smo znali za to a ćutali dobili smo mnogo veće kazne. Zbog toga ja nisam mogao da budem učenik generacije iako sam to bio po uspehu.
***
Ali, pošto sam učestvovao na republičkim takmičenjima i pobeđivao, jer sam već tada pisao najbolje sastave, škola me je vodila na njih i to se onda nije pominjalo. To mi je bilo degitantno. Shvatio sam da je društvo licemerno i potkupljivo. Otkrile su se njegove „pukotine”. To su moji prvi utisci o društvu bukvalno zalepljeni na uspomene o detinjstvu. Od tada sam sve u životu shvatao ozbiljno. To se vidi već na grupnim slikama iz gimnazije gde ja uvek imam najozbiljniju facu.
***
U gimnaziji smo otkrili alkohol. Elitna gimnazija „Orce Nikolov”. Samon u klupi je sed Nikola Mladenov, kasnije najčuveniji i u jednom periodu najbolji makedonski novinar, vlasnik časopisa „Fokus” u kome je imao otrovne kolumne protivvlasti a koji je misteriozno nastradao u saobraćajnoj nesreći 2013. godine i još uvek se predu priče o njegovoj pogibiji – da je to bilo smaknuće. Nikada nisam preboleo njegovu smrt. Tada u drugoj godini gimnazije Nikola nas je odveo u čuvenu kafanu „Kermes”. Popili smo po dva špricera.
***
Moj otac je bio boem i odmah, s vrata mu je sve bilo jasno. Samo se nasmešio ali ja sam krenuo u napad. jedan od naših drugva iz „Kermesa” čiji j otac bio visoki oficir JNA imao je „ford eskort” i rekao da gad poželimo on može da ga mazne i provoza nas. Mene je to u prvom pijanstvu impresioniralo. Napao sam oca depersivan zbog socijalnih razlika koje su postajale sve vidljivije što on vozi „fiću” čak ispod tadašnjeg proseka „stojadina”. Rekao sam mu da mi treba još para, pošto mi je džeparac mali.
***
Prvi i jedini put me je otac u životu ošamario. Rekao mi je da to nije zbog pića nego što „pod alkoholom” dobijaš ideje da ja trebam da kradem. Dao mi je papirić na kome je napisao – Naste Stojokvski „Studentski zbor” i rekao ako ti je malo para javi se njemu i radi kao novinar. Šamarčina i papirić će se pokazati kao presudni za čitav moj život.
***
Iako studentski časopis „Zbor” je imao rubriku o dešavanjima u srednjim školama. Počeo sam da radim sa 16 godina, imao honorar kao trećina plate moga oca i ostao devet godna. Stigao sam do urednika kulture u „Studentskom zboru”. Da nije bilo tog ekscesa sa alkoholom ja ne bih krenuo putem novinarstva i književnosti jer sam u gimnaziji bio odličan matematičar i privlačile su me prirodne nauke. Umeo sam kasnije da se pokajem, kada su počeli književni klanovi i podmetanja, što ne odoh putem matematike i fizike. Kasnije sam radio i u novini „Mlad borec”.
***
U trećoj godini gimnazije zaljubio sam se u dve godine mlađu sestru moje drugarice iz razreda. Ona me nije primećivala iako sam ulazio u autobus kojim se vraćala iz škole sa električnom gitarom. Ništa. Počeo sam da pišem ljubavne pesme. Otkucao sam 15 pesama i zaheftao ih sam kao knjižicu sa namerom da joj to što sam naslovio „Enigma” poklonim. Ali, dok sam je čekao ispred njene zgrade u naselju Karpoš IV naišao je stariji mladić na motoru sa još dva ortaka. Nisam znao da joj je to dečko. Isprebijali su me i išutirali.
***
Kada sam se vratio kući stariji momci iz mog naselja, iskusno su me pitali ko me je bio. Pokušao sam da slažem da sam pao dok sam trčao na keju pred Vardara ali to kod njih nije prošlo. Radio je princip mahale. Okupili su ekipu, pronašli momke koji su me bili i samo me izvestili – osvetili smo te. Moje prve pesme „plaćene” su batinama. Ironija sudbine je ta da devojka koja me do tada nije primećivala iznenada se zaiteresovala za mene. Zbog te mahalaške banda ona me je precipirala kao nekog „kuma”. Ja sam već izgubio interesovanje za nju ali sam shvatio da mogu da pišem i pesme a ne samo prozu.
***
Nekoliko pesama sam poslao na konkurs, dobio prvu nagradu i tako mi je objavljena prva knjiga. I ona se zvala „Enigma” i sa 16 godina sam ušao u makednosku književnost. Dobio sam prve pozitivne kritike od tada veoma cenjenog pisaca Branka Varošlije. Prelomio sam. Počeo sam intenzivno da čitam makedonsku poeziju: Gane Todorovski, Blaže Koneski, Petre Andrejevski, Ante Popovski… postali su moji idoli. Već tada sam znao da jedino što želim da budem u životu je profesor književnosti i pisac. do kraja gimnazije sam odlazio u „Kermes”.
***
Upisao sam komparativnu književnost bez problema i morao kao i svi da odem u vojsku. Bio sam vezista, radio telegrafista u Bjeljini. Kasarna je bila najbolja u toj armijskoj oblasti a ja baš dobar vojnik. U vojsci smo se svi mnogo lepo družili, kad god bi neko dobio paket od kuće sve bi delili ali, pamtim i prve znake odvajanja jer su neki počeli da ih nose iza kasarne i jedu sami.
***
Bio sam pod prismotrom kapetana za bezbednost jer mi je u kaseti pronašao knjige: Bibliju, Kuran, Ep o Gilgamešu i Grčke mitove od Grejvsa. U šoku me je pitao zbog čega imam baš te „religiozne knige” a kada sam mu odgvorio da na faklutetu prvi ispit koji imam je mitologija i te knjige su ključne za taj predmet nije mi poverovao. Kasnije me je čak, jer sam jednini znao da kucam na mašini, uzeo i za evidentičara (ćatu) ali do kraja roka nije imao poverenje u mene.
***
Posle jedne rasprave pokazao mi je moj dosije u kome je pisalo da je brat moga oca Dimče bio na Golom otoku jer je imao devojku Ruskinju. Ptao me je „hoćeš da idemo dalje?”. Odgovorio sam mu da neću, povukao sam se. Video sam da bezbednjaci čitaju vojnička pisma i tako „produbio” saznanja o društvu i takvim strukturama poput JNA.
***
Dok sam bio u vojsci ostavila me je tadašnja devojka koja je našla novog dečka i ja sam joj napisao da je to sasvim u redu. Ali sam prevideo da sam plakao dok sam to pisao. Suze nisu razmljale reči pisane hemijskom olovkom ali su ostavile trag na papiru. Poslao sam tako informaciju koju nisam hteo. Razmišljao sam o suzama i mrljama onih koji su nekada pisali mastilom i kasnije mi je to pomoglo kada sam se bavio gutenbergovskim modelima komunikacije i onim ranijim pre njih. Pisao sam eseje na tu temu. Danas suze ostaju na tastaturi i ekranu i nema materijalnog dokaza da si plakao.
***
Na studijama mi je bilo strahovito dosadno zato što su profesori predavali samo ono što je pisalo u knjigama a studenti odgovarali isključivo iz njihovih beležaka. Naša koleginica Evridika je znala stenografiju i beležila svako predavanje iz svih predmeta. Bukvalno, ako bi se profesor zakašljao ona bi zapisala „kah, kah”. Imao sam puno vremena i nastavio da se bavim novinarstvom.
***
Kod profesora Đurčinova iz teorije književnosti nisam odgovarao iz njegovih beležaka i skripti. Na ispitu sam rekao da ruski formalisti nisu uzeli u obzir da gola forma bez sadržaja ne znači ništa i da su se posle okrenuli marksizmu i lenjinizmu. On se šokorao. Svi ostali su dobili 10 a ja osmicu. Shvatio sam kako sistem funkcioniše završio studije očas posla sa sve desetkama do kraja kao student generacije. Godinu dana posle mog ispita pofesor je obajavio veoma važan i zapažen članak da je marksizan budućnost teorije književnosti.
***
Paralelno sa studijama sam nastavio da sviram gitaru. Imao sam rok grupu „Paldijum” i čak sam u jednom trenutku razmišljao da krenem tim putem, muzičkim. Naravno, kad ti odrastaš u gradu gde postoji jedan Arijan Dema iz grupe „Den za den” i Vlatko Sefanovski koji su se takmičili ko će brže da svira umisliš svašta ali brzo i shvatiš gde ti je mesto. Kada ti Arijan da pojačalo „maršal” a on svira na akustičnoj gitari i nabije ti kompleks. Inače, u Skoplju smo mnogo cenili i Točka.
***
A, prvu električnu gitaru koju sam imao mi je naštimovao Vlatko Stefanovski. Bila je to kopija „fendera”. Otišao sam kod Vlatka i on me je pitao kako ne znam da naštimujem gitaru kad toliko dugo sviram? Rekao sam da sam došao baš kod njega „da bi me sreća pratila”. Nasmejao se i odgovorio „a, kod pogrešnog si čoveka došao”. Ne prelazi „to” tek „tako”. Treba puno rada. I stvarno Vlatko je svirao po osam sati dnevno.
***
Kada sam završio fakultet bio sam svestan da ću ili ostati novinar ili biti profesor u gimnaziji a želja mi je bila da predajem na fakultetu. Međutim na svim katedrama su profesori nešto pre toga već odabrali i promovisali svoje asistente. Uradio sam nešto što mi sada deluje suludo i verovatno su me tada tako i doživeli. Onoga dana kada sam diplomirao zakucao sam na vrata kabineta svih pofesora koji su mi pedavali. Pitao sam ih da li im treba asistent i dobio isti odgovor od svakog, ne i da su sva mesta već popunjena.
***
Rešio sam da odem u „Novu Makedoniju” gde mi je i otac radio. Nije bilo mesta na kulturi već samo na gradskoj rubrici, znači da brojim šahte koje nedostaju po ulicama, pijaca i tako to. Tog leta sam pročitao sve knjige koje sam propustio tokom studija kod profesora kod kojih sam polagao iz beležaka i objavio dve-tri zapažene polemike. Polemisao sam sa svojim vršnjacima ali i starijom generacijom, postavio čitav niz neugodnih pitanja i postao svestan književnih klanova. Postao sam svstan i književnh zabluda i osporio neke „veličine” tadašnje makedonske književnosti. Pre mene je to radio profesor Atanas Vangelov koji je predavao ne na katedri za komparativnu književnost već na makedonskoj književnosti.
***
On je bio naš najbolji i najobrazovaniji teoretičar. Studirao ej u Parizu odakle je kod nas „doneo” strukturalizam ali ja njega nisam poznavao. I tog leta sam bio angažovan u pres centru Struških večeri poezije. U bifeu vidim profesora Vangelova sa čovekom, posle ću saznati da je u pitanju Ante Stamać, iz Zagreba jedan od naših najvećih teoretičara književnosti. Vangelov je Stamaću pokazao na mene pozvao me je i upitao da li su me „šutnuli” sa svih predmeta? Shvatim da je on, čitavo vreme mojih studija pratio i čitao sve moje tekstove, kritike i polemike. Na moj odgovor da jesu, ponudio mi je mesto asistenta na konkurentskoj katedri za makedonsku i hrvatsku književnost.
***
Mislio sam da su ljudi malo popili i da se šali, kao svi, opušteno, onako kao i svi na festivalu ali mesec dana kasnije bio sam aistent za hrvtasku književnost. Pitao sam ga što me je primio a on mi je odgovorio kratko: „Zato što voliš da ’laješ’ a pri tom nisi baš potpuno teoretski nepismen”. Bila je to ona stara Jugosavija. On me je poslao na dve godine na postdiplomske studije u Zagreb, to se onda moglo a država je sve to plaćala. Mentor mi je bio Stamać.
***
Završio sam to i danas kažem da celokupnu svoju univerzitetski karijeru dugujem njima dvojici i našem slučajnom susretu u bifeu Struških večeri poezije. Moj profesor Vangelov je sve vreme samnom javno polemisao jer se nije slagao sa mojim stavovima, on je bio strukturalista a ja dekonstruktivista (u istom kabinetu), ja sam bio posmodernista a za njega je realizam bio sve ali je mnogo volo da se sa nekim „argumentovano raspravlja. Danas je to nezamilsivo. Do kraja života sam ga poštovao ili voleo. Bio je otvoren čovek i zbog „duge jezičine” nikada nije postao član Makedonske akademije nauka i umetosti.
***
Profesor Vangelov i ja smo se takmičili i svake godine slali kratke priče na konkurs. Pobedili smo sedam puta, on je bio četiri a ja tri puta prvi. On mi je predložio da objavim knjigu kratkih priča. Uradio sam to i objavio sam „Freske i groteske”. Mislio sam da će kad ta knjiga izađe da „nastane takav preokret u makedonskoj književnosti”, da će svet da stane, novine samo o tome da pišu… Naravno ništa od toga se nije desilo. Knjiga je izašla i ništa. Svakog dana sam prolazio pored knjižare i pitao koliko je primeraka prodato ptali su me „od koga?” nisu ni čuli za mene. Odgovor je uvek bio – nula.
***
Već sam radio, imao sam i čekove. Rešio sam da kupim jedan broj primeraka i podelim ih svojim koleginicama i kolegama na mom fakultetu. Kupim paket knjiga i knižarka me pita je l to za neku biblioteku da vam damo popust. Uzmem 50 primeraka i krenem ali me je put vodio pored Muzičke akademije gde sam imao puno prijatelje. Oni su sedeli u kafani „Pirin planina” i ja svratim na piće. Podelim knjige svojim prjateljima muzičarima. Odem do knjižare, smena se bila promenila i ja ispišem ponovo čekove i kupim još jedan paket i sada ga podelim na svom fakultetu.
***
Ali, pošto sam ja to uradio u knižaru dođe novinar Goce Ristovski koji je dobio zadatak od urednika da napiše tekst koja je najprodavanija knjiga te nedelje u Skoplju. Knjižarka mu kaže da je samo danas prodato 102 primerka moje knjige. U subotnjem kulturnom dodatku izađe spisak najčitanijih autora. Otac me probudi i pokaže mi taj tekst. Zapanjim se. Ja sam bio ubedljivo na prvom mestu. Iza mene Markes i Kafka. Ali, sa takvom reklamom za manje od 15 dana je otišao ceo tiraž i izašlo je drugo izdanje. To se nastavilo i danas ta knjiga ima 11 izdanja.
***
Iskreno, kao asistent nisam imao puno posla. Počeo sam sasvim ozbiljno da se bavim književnošću i napisao sam „Pupak sveta”. Nisam se nadao, iskreno, ničem nadao zato što je roman bio, posebno prvi deo težak za čitanje, pun arhaizama. Otvorila su se teološka pitanja, dobra i zla a to mladi ljudi ne čitaju. Tako su mi tvrdili urednici. Tražili su od mene da pišem jednostavnije, priklonim se trileru… Ruska kritika je primetila da je „Pupak sveta” srednjevekovni triler ali naša ne. Insistirao sam da ga štampamo tako kako je napisan iako su mi urednici rekli „nećemo da prodamo ni 10 primeraka”. Do danas ovaj roman ima 23 izdanja. Roman je dobio sve nagrade koje postoje u Makedonijii na Blakanu. Rusi su mu dali „Jugru” kao najbolje delo koje je te godine prevedeno u izboru svih slovenskih književnosti. U Skoplju postoji klub obožavatelja „Pupka sveta”, kao isto za „Vešticu” gde postoji klub obožavatelja i u Bitolju.
***
Shvatio sam da više „sa tim” ne mogu da se igram. Imao sam veliku tremu dok sam pisao „Vešticu”. Što se tiče univerzitetske karijere dogodilo se da budem dekan sa najkraćim mandatom u istoriji Filološkog fakulteta, samo 11 meseci. Hteo sam da pomognem, fakultet je počeo da tone, sve manje ljudi je bilo zainteresovano za njega. Dobili smo veliku donaciju od italijanske ambasade koja je uredila krilo koje danas jedan od najlepših protora u Skoplju, ne samo na fakultetu. Priključili su se britanska i nemačka ambasada.
***
Desilo se da su svi fakulteti, sem našeg, povećali plate za 60 posto. Prethodna garnitura ne da je zakasnila već jedina nije podnela zahtev za povećanje plata. Uspeo sam sa zakašnjnjem da izboksujem povećanje od 40 procenata ali sam primetio da sve više ljudi posle povišice počinje da izbegava svoje obaveze. Dobio sam viskok pritisak. Sklonio sam se i dao ostavku.
***
Odlazim za Beograd. Svoju sadašnju suprugu Danku sam poznavao 10 godina jer je ona prevela (sa Ljiljanom Crevar) moj roman „Pupak sveta”. Godinu dana smo živeli tamo i rodio nam se sin Vidan. ustanovili smo da nam Beograd ne odgovara mnogo jer smo puno vremena gubili zbog prevelike gužve. Probali smo i u Skoplju pa smo prešli u Kragujevac, jer je ona Kragujevčanka.
***
Moja majka je u Kragujevcu završila Učiteljsku školu a deda, njen otac je streljan u Šumaricama. Vratilo sam se na neki način korenima. Kragujevac je manji grad od Beograda ali univerzitetski i kulturni centar a sve nam je tu blizu. Ceo Kragujevac doživljam kao svoj dnevni boravak. Ovde nam se rodio Griša. Došli smo na neko vreme i ostali do sada i sumnjima da ćemo se seliti iz Kragujevca. Ljudi su ovde stvarno divni.
***
Stvarno velika čast mi je ukazana kada mi je povereno da napišem poemu/dramu „Izrešetane duše” koja je izvedena na Velikom školskom času 2020. godine. Izuzetno je to osećanje da pišeš o pogibiji svog dede. Na taj način je zatvoren krug jer je moja majka krenula iz Kragujevca za Skoplje a ja sam mu se iz Skoplja preko Beograda vratio. Kragujevac mi je doneo dosta toga što se tiče stvaralačkog mira. Zbog toga sam svojim sugrađanima Kragujevčanima posvetio nagradu „Zlatni vitez” koju sam dobio u Moskvi za dramsku književnost. U Kragujevcu sam napisao i svoj najnoviji roman „Pupak svetlosti” za koji sam dobio Tolstojevu nagradu (nije još preveden na srpski) i dramu „Inspicijent” („Mačija glava”) koja će uskoro da ima svoju skopsku premijeru.
O sagovorniku
Venko Andonovski pisac, esejista, pesnik, i književni teoretičar najčitaniji je makedonski autor u poslednjih 25 godina. Rođen je 30. maja u Kumanovu. Redovni je profesor na Filološkom fakultetu u Skoplju, dopisni član MANU. Dela su mu prevedena na 15 jezika. Njegovi romani dostižu tiraže i do 25.000 primeraka.
Dobio je sve makedonske nagrade za poeziju i drame a laureat je brojnih međunarodnih književih priznanja za svoja dela, poput prestižne Tolstojeve „Jasne poljane” 2023. godine (u konkurenciji sa Bernhardom Šlinkom, Danijelom Mejsonom, Gabrijelom vaskezom i Ismaelom Kadareom), nagrade Balkanika, ruske međunarodne nagrade „Jutra” za najbolji roman iz slovenske književnosti, „Kočićevog pera” za roman „Veštica” za koji je Milan Kundera napisao „veliki roman o Evropi i veliki evropski roman”.
Naizmenično živi i radi u Kragujevcu i Skoplju.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
