Samo diktatori traže klovnove koji im se klanjaju

Svetskoj publici i kritici turski sineasta Erdžan Kesal predstavio se saradnjom sa magom filmske umetnosti današnjice, kako se često ocenjuje reditelj Nuri Bilge Džejlan, laureat najvećih nagrada na najznačajnijim festivalima.

Na Džejlanovim filmovima „Tri majmuna“ i „Bilo jednom u Anadoliji“, sa kojima je 2008. i 2011. u Kanu osvojio nagradu za najbolju režiju i kanski Gran pri, Kesal je potpisan kao scenarista i glumac.

Zanimljivo je da je prvi igrani film koji je režirao, „Potencijalni kandidat“, snimljen u tursko-srpskoj koprodukciji, a svetsku premijeru doživeo je na festivalu u Roterdamu 2020.

Sa ovom tragikomedijom Kesal je osvojio brojne nagrade, među kojima su tri Zlatne čaure za najbolji film, režiju i montažu u Adani, nagrada „Beogradski pobednik“ za najbolje debitantsko ostvarenje na ovogodišnjem Festu, a u subotu je prikazana i u glavnom takmičarskom programu 4. Ravno Selo Međunarodnog festivala debitantskog filma.

U ekskluzivnom razgovoru za Danas Kesal kaže da su mu sva priznanja jednako važna, bez obzira gde ih dobija, i da mu je žao što zbog pandemije nije mogao da dođe na Fest i da se predstavi beogradskoj publici.

– Za mene, vrednost nagrada žirija ili pohvale publike su u tome što potkrepljuju moju odanost i posvećenost filmu. A dobri filmovi nisu oni koji samo obuzimaju naše misli i navode na razmišljanje, već i oni koji podstiču naša osećanja. Uvek se trudim da pravim takve filmove, mislim da je u tom maniru napravljen i “Potencijalni kandidat”. Želim da kažem i to da nas je srpski producent “Living Pictures” u svemu svesrdno podržao da ga snimimo, i da smo osećali da smo u sigurnim rukama.

*„Potencijalni kandidat“ snimljen je po vašem istoimenom bestseleru, koji je stigao i pred naše čitaoce u izdanju „Geopoetike“. Šta vas je inspirisalo da se upustite i u avanturu režije filma, smatrate li da je taj krug „pisac-scenarista-glumac-reditelj“, možda jedinstven u filmskoj umetnosti?

– Moj san da snimim film datira još iz detinjstva, kada sam sa šest ili sedam godina prvi put u bioskopu, u mom rodnom gradu, gledao crno-beli film. Kreirati novu realnost i navesti publiku da u nju veruje jeste teško, ali je očaravajuće. Verujem da je stvaranje filma psihoanalitičan proces, kao i samo gledanje filma. Reditelji i rediteljke pronalaze sebe iznova u svakom novom filmu. To je kontradiktorno u nekom vidu, ali je rezultat promena i transformacija.

*Vaša tragikomedija o lekaru koji želi da postane gradonačelnik otvara pitanje koliko su ljudi iskreni da u sebi prepoznaju slepu ambicioznost, zavist, sujetu, spremnost na nasilje ako ih ono dovodi do cilja?

– “Potencijalni kandidat” je drama čoveka koji ima političke ambicije, i koji tokom samo jedne svečane večere odbacuje viziju sebe kao savesnog i predusretljivog doktora sa visokim idealima. Da bi tako nešto sagledali u sebi, ljudi bi trebalo, pre svega, da budu dovoljno hrabri da to vide! Dobri filmovi su veoma moćni, oni stvaraju iskre u našoj duši, a reditelj ili rediteljka, pokušavajući da nađu to “nešto” u dubini i tmini, otvaraju sopstvene rane. Lek za tu ranu se nalazi na potpuno istom mestu! Publika mora da bude dirnuta, jer je to ono što je pokreće da i ona otvara svoje rane i traži lek.

*Poseban „sloj“ vašeg filma je psihološki aspekt – kako politička poslušnosti ponižava i odbacuje ljude. Da li je moralna i svaka druga korupcija više „specijalitet“ autoritarnih država u odnosu na one koje se baziraju na primeni demokratskih načela i zakona?

– Bez sumnje je to više odlika autokratskih režima, jer se oni, za razliku od demokratskih, najviše oslanjaju upravo na tu moralnu koruptivnost čoveka. A sfera politike je sama po sebi vrlo zanimljiva – čovekov upliv u politiku je najizazovniji i najprimamljivji, jer će tu sve njegove želje biti stavljene na test. Zato su autokratski režimi “hranililšta” koja nude mogućnosti ljudima koji žele da pribave vlast radi vladanja.

*Zanimljivo je da je naša publika na Festu u ovom filmu prepoznala sopstvenu stvarnost – i gradonačelnik Beograda je lekar sa političkom ambicijom. Šta u vašem filmu kao nešto „svoje“ vide gledaoci u Zapadnoj Evropi?

– Jezik filma je univerzalan – svi delimo iste i slične probleme, i imamo osećaj zajedništva koje nije omeđeno religijom, jezikom, zastavom ili indentitetom. Zato možemo da pričamo o univerzalnim vrednostima, kao što su ljubav, bol, žudnja, očaj, tuga, radost, zdravlje, snaga…, i upravo nas zato dotiču dobri filmovi na različitim jezicima. Ja se osećam prihvaćeno i u zapadnoevropskim zemljama, a u Srbiji naročito. Publika se brzo prepozna, i to za mene zaista nije iznenađenje.

*Izabrali ste tragikomediju da ispričate dramu o tome koliko politika unižava ljude. Da li je to najbolji žanr za ovu priču?

– Kurosava je izjavio: “Atmosferu tužne scenu najbolje ćete dočarati uz zvuke neke radosne dečje pesme.” U zemlji u kojoj sam ja rođen i odrastao, ljudi pričaju veoma tužne priče iz svog života sa osmehom, kao da su to uobičajeni događaji. Jer, deljenja tragedija sa svojom okolinom na ovaj način ostavlja ozbiljan trag na ljudskoj duši.

*Tu je još jedna zanimljivost – i vi ste lekar po profesiji. Kao stručnjak u oblasti primenjene psihologije „dešifrujte“ nam zbog čega su ljudi današnjice stigli do te slepe poslušnosti prema vlasti?

– Zbog toga što su izgubili samopoštovanje i veru. Naterani su da veruju da se ništa ne može promeniti i da nemaju nikakvo pravo na prigovor. A čovek mora da shvati da je i sam deo celokupnog čovečanstva, i da prave demokratske zemlje nisu one u kojima vlast upravlja javnošću, već one u kojima javnost upravlja vlašću.

*Kako biste opisali psihološki lik vladara koji se okružuju samo podanicima, klovnovima koji se bespogovorno klanjaju, besomučno aplaudiraju i izgovaraju najbizarnije hvalospeve?

– Psihološki, to su ljudi – diktatori, oni znaju koliko neko ili nešto vredi, ali tu vrednost ne shvataju. Oni koji veruju da svet postoji samo za njih, i ponašaju se kao da posle njih može da bude i “potop”. Nema kraja njihovim prohtevima da kontrolišu druge ljude, odatle i ta potreba za podanicima i klovnovima koji neprestano aplaudiraju. Oni se ponašaju kao da piju slanu morsku vodu, i njihova žeđ je neutaživa. Takvi ljudi mogu da nađu spas samo ako uspeju da sagledaju sami sebe i da se postide pred tom slikom.

*Može li budućnost da donese nešto dobro ako su ljudi spremni na poniženja koja brišu elementarno dostojanstvo i hrabrost?

– Čovek je jedino ostrvo koje je još uvek neistraženo. Svaki put se susrećemo sa najdubljim tminama naše duše. I kad je to tako, onda ništa u vezi sa čovečanstvom više ne može da nas iznenadi! Voleo bih da mogu da osetim optimizam i entuzijazam, kao Miškin u “Idiotu” Dostojevskog. Verujem, kao i Dostojevski, da očajan i pesimistički svet čoveka pretvara u zver.  Ali, nikada neću prestati da budem romantik.

*Sa filmom „Bilo jednom u Anadoliji“ doživeli ste svetsku slavu – Džejlan je primajući nagradu u Kanu izjavio da se scenario bazira na događaju koji ste vi doživeli radeći kao lekar u Anadoliji. Šta vas je inspirisalo da tu egzistencijalnu kriminalnu dramu „preselite“ u film golog prostora i usamljenosti?

– Radio sam kao mladi lekar u tom gradu, upravo u toj bolnici 1984. godine. Policijska potraga za zakopanim telom zaista je trajala cele noći, a posle takvih prekretnica koje se čoveku dese ništa više u životu nije isto. I meni se to dogodilo – narednog jutra bio sam neki drugi čovek, i prihvatio sam da posle svih iskustava koje sam doživeo ne mogu da nastavim dalje kao da je sve isto. U toj bolnici, na tom istom mestu, dvadeset pet godina kasnije, radio sam film sa Džejlanom.

*Za Džejlana ste napisali i scenario „Tri majmuna“. Kako biste opisali to dugogodišnje prijateljstvo i saradnju sa jednim od najvećih majstora „pokretnih slika“?

– Sa Džejlanom me je upoznala moja supruga, glumica Nazan Kesal, ona je igrala u njegovim nagrađivanim filmovima “Distant” i “Climates”. Mislim da je naše prijateljstvo preraslo u poslovnu saradnju zbog moje navike da pričam priče. Moje detinjstvo i adolescencija u Anadoliji, kao i priče koje sam čuo od svojih pacijenata, mnogo su pomogli u pisanju scenarija za filmove o kojima govorimo.

*Pišete knjige, scenarije, glumite i režirate – gde je vaša najveća kreativna radost?

– Svakako dok režiram! S druge strane, dok pišem scenario, snimanje se već tada odigrava u mojoj glavi, tako da je početak filma na setu, u stvari, za mene snimanje filma po “drugi put”, ali kamerom.

*Šta je film za vas?

– Za Tarkovskog filmovi su “mozaici napravljeni od vremena”. Možda je razlog što mi doživljavamo filmove tako magičnim i privlačnim upravo ta mogućnost da pronađemo naše izgubljeno vreme. Publika ne traga samo za prošlim vremenom, već za vremenom koje je u toj prošlosti izgubljeno. Filmovi su važni i vredni zato što nijedna druga forma umetnosti ne može da obogati i intenzivira ljudsko iskustvo, kao što to filmovi čine.

Najvažnije je stići do publike

*Koliko vam znači premijera „Potencijalnog kandidata“ na festivalu Ravno Selo?

– Svaka festivalska projekcija daje nam šansu da dopremo do nove publike i da nas ta publika čuje, a to je najvažnije za svaki film. Filmovi se snimaju da bi komunicirali sa ljudima, ako su dobro urađeni i imaju dobru priču, onda komuniciraju globalno, to je ono što je najvrednije za svakog autora, i što ga čini uzbuđenim i srećnim bez obzira gde se njegov film prikazuje. Jer, nagrade se zaborave, a dobri filmovi se pamte.

Angažovani intelektualac

Erdžan Kesal (1959) magistrirao je primenjenu psihologiju na Univerzitetu u Istanbulu, na doktorskim je studijama iz antropološke sociologije, i predsednik je Upravnog odbora bolnice “Okmejdan”, koju je osnovao. Autor je nekoliko romana, zbirki priča i memoara: “Čarobni gazirani napitak”, “Nekad davno”, “Na tragu vremena”, “Ponoć u stepi”, knjige intervjua “U stvari”, “Ukratko”…, i jedan je od osnivača izdavačke kuće “Era izdavaštvo”. Igrao je u više od petnaest filmove, kao glumac takođe je dobio brojne nagrade, a njegov rediteljski debi bio je dokumentarac “Nestalo s lešnicima”. U Evropi, Kesal uživa veliki ugled i kao nezavisni, angažovani intelektualac.