Sandra Silađev: Nikad više priče o ljudskim pravima i nikad manje ljudskosti u svetu

– Trudim se da većina klipova ima dublju poruku zato što je meni to zanimljivije i svrsishodnije. Volim da to spolja deluje kao lakrdijašenje, ali da se ipak dublje oseća neka poruka. Ne pridajem preveliki značaj ni kvalitetu ni školskim pravilima, jer to je ipak samo klip sa interneta i to mi daje veću slobodu da se više glupiram i karikiram jer nikome nisam dužna ništa, dok je u predstavama i filmovima drugačije. Zato mi je drago kada ljudi koji me vide u pozorištu budu iznenađeni što sam ozbiljnija i profesionalnija nego na internetu – kaže  Silađev, čiji inkluzivni angažman kroz kulturu je manje poznat javnosti.

Kako ste se zainteresovali za glumu i kako se ona uvezala sa pitanjima osetljivih grupa, odnosno, njihovom adekvatnom inkluzijom u društvo kroz kulturne sadržaje?

– Od kako znam za sebe htela sam da budem glumica i uvek sam volela da imitiram, glumim i da gledam filmove, opere, predstave i slično. Ta želja postoji u meni oduvek. Učestvovala sam na priredbama i vrtićima i školama, išla na glumu gde god sam mogla i uvek glumila nešto na porodičnim skupovima, a kasnije i na sedeljkama i velikim odmorima. Takođe, kao dete sam bila bolešljiva i često sam bila u bolnicama sa mamom pa mi je to razvilo neki osećaj prema nemoći. Anemija vas učini mrzovoljnim detetom, na primer. Međutim, jedna stvar me je okrenula i ka socijalnim temama. Potičem iz mešovite porodice koja je živela po celoj bivšoj Jugoslaviji, te sam u periodu ratova devedesetih izgubila bližnje različitih nacionalnosti i ta patnja je obeležila moj pubertet i adolescenciju. Mislim da me je to formiralo na takav način da stalno tražim nešto što spaja sve ljude, bez obzira na sve različitosti. Pored toga, majka mi je defektolog i često sam imala kontakt sa decom koja su gluvonema ili imaju autizam i to mi nije bilo strano. Nekako mi je to bilo prirodno, mama me je naučila kako da se igram i družim sa takvom decom. Kada se desio rat i taj veliki gubitak koji je za mene bio besmislica ja sam se okrenula istraživanju psihologije, gledanju filmova itd. Osećala sam da muzika, gluma, filmovi, pozorište, muzeji i sve umetnosti spajaju ljude i uvek sam želela da budem na takvim mestima. Mestima na kojima nije važna boja kože, nacionalnost, seksualno opredeljenje ni bilo kakva različitost. Zato su mi i bolnice i domovi za decu sa smetnjama u razvoju i ustanove za mentalno zdravlje i sl. uvek privlačili pažnju. To su mesta koja spajaju ljude na dubljem nivou. Tu nema različitosti. Kasnije sam otkrila da postoje pozorišta u bolnicama i domovima i to je za mene bilo otkriće života.

Kako ste povezali glumu, humanitarni i vaš trenutni rad ?

– Gluma u vrtićima i bolnicama sa lutkarskim pozorištem mi je otvorila novu dimenziju i nakon pauze, zbog trudnoće i porodiljskog, odlučila sam da se oprobam kao dramski facilitator u centru za smeštaj i boravak dece sa autizmom i smetnjama u razvoju. Tamo sam radila tri godine, držala časove glume, pravila predstave, završila nekoliko obuka za dramskog facilitatora u pozorištu Aps Art i imala superviziju u centru, a onda me je tadašnja upravnica povezala sa domom za stara lica i osobe sa invaliditetom kako bismo zajedno napravili ozbiljnu inkluzivnu predstavu sa jakom porukom. Napisala sam scenario, izabrala sam korisnike koji će da rade, pripremala sve par meseci i tako je nastala predstava ,,Nada u Beogradu“.

Kako su se razvili klipovi po kojima Vas ljudi najviše prepoznaju?

– U međuvremenu sam se razvela i ostala bez posla i prešla u volonterski rad na istom mestu, te sam iz frustracije čekanja na birou za nezaposlene samohrane majke počela da snimam kratke klipove u kojima sam se šalila na svoj račun. To su uglavnom bili klipovi o besparici, čekanju na šalterima i svim ostalim frustracijama svakodnevnog života samohrane majke bez plaćenog posla. Tada me je primetio Boris Trivan i okačio na mreže, potom su klipovi postali viralni i onda me je Zoran Kesić pozvao u emisiju i tako je javnost saznala za mene. Kada sam videla da postajem popularna i da me prate novinari i pedagozi i sociolozi i javne ličnosti i marketing stručnjaci i umetnici i naučnici i voditelji i kolege glumci i lekari i profesori i reditelji itd, odlučila sam da iskoristim svoju popularnost na ljude sa kojima sam tada još uvek radila kao volonter. To su bila deca sa autizmom, deca sa Daunovim sindromom, osobe sa invaliditetom i stari ljudi. Tada sam radila u domovima kao volonter. Govorila sam o njima jer sam smatrala da je to moja ljudska dužnost. Novinari su me uporno zvali zbog glume i klipova, a ja sam uporno insistirala da govorim i o marginalizovanim grupama. Videla sam da se javnost interesuje za te teme i pozvala sam ljude preko mreža da radimo dokumentarne filmove o osobama u kolicima i slepim ljudima. Filmove je režirala Marta Fiš. Mogu se naći na mom Youtube kanalu. Filmove smo radili sami, besplatno i iz čistog entuzijazma. Svi ljudi koji su u tim filmovima su se sami javili da učestvuju. U međuvremenu me pozvao Andrej Josifovski Pijanista da uradimo mural za decu u Tiršovoj i mi smo sproveli to u delo. To je bio jedan lep nalet entuzijazma i period kada se pokazalo da društvene mreže mogu da pokrenu neke korisne stvari.

Kako gledate na inkluziju u srpskoj kulturi, na kom je ona nivou?

– Na žalosnom.

Da li vas to pogađa kao nekog ko pre svega radi u sferi kulture?

– Pogađa me i jedino što mogu je da kroz svoj rad i aktivnosti utičem na promene. Međutim, za velike i suštinske promene potrebno je sistemsko rešenje.

Kako na Vas kao osobu utiče stvaranje kulturnog sadržaja inkluzivnog karaktera?

– Moja pobuda je išla iz potrebe da budem u kontaktu sa čistim bićima, sa ljudima koji ne znaju za bilo kakve razlike među ljudima, sa bićima koja znaju samo za igru i ljubav i koja nikada ne bi izazvala rat. Ja nisam samo njih učila da glume nego sam ih i kupala, hranila, čuvala ih u noćnoj smeni dok spavaju, oblačila, šetala i jela i igrala i smejala se i plakala sa njima. Bila sam u intenzivnoj komunikaciji sa njihovim roditeljima. To je učinilo da se osećam kao neko ko je deo njihovog sveta. Nisam osećala nikakvo sažaljenje nego sam se osećala kao jedan od njih. Iz te pobude sam radila sve vezano za te teme. To ljudi osete. Vidi se ko se bavi takvim temama iskreno, a ko zbog lajkova.

Koja su iskustva koja ste stekli kroz humanitarni rad?

– Kada smo imali časove glume i kada smo radili sve te vežbe iz primenjenih dramskih tehnika tada nije bilo važno ništa sem igre i zajedništva. Takođe, shvatila sam koliko je divan osećaj kada ste korisni nekome bez ikakve zadnje namere. Kada hranite drugo ljudsko biće i osećate se dobro što je sito. Ja to ne doživljavam kao humanitarni rad. Ja to doživljavam kao nešto što se podrazumeva. Prosto, takve su bile okolnosti i ja sam se tu našla i uradila sve što je u mojoj moći. Nije mi pobuda bila da budem humana nego da mi bude lepo i da budem racionalno korisna.

Možete li da nam prenesete deliće atmosfere i momente koje su Vas dotakli?

– Dečak Dimitrije koji je imao Aspergerov sindrom i koji je govorio nekoliko jezika, crtao stripove, pravio igrice itd, me je očarao svojim talentom za glumu i poznavanjem istorije pozorišta. On je u predstavi ,,Nada u Beogradu“ igrao korisnika kolica i imao je monolog o tome koliko je važno da gradovi i sva naselja budu prilagođeni svim vrstama invaliditeta. Bilo je dirljivo jer on nije korisnik kolica, a glumio je za njih, borio se za njih. Takođe, u procesu rada se povežete sa ljudima i fascinantno je kako osete i primete kada ste umorni ili tužni i onda žele da vam pomognu. To su čista bića. Sa njima možete da budete naivni, detinjasti, neiskvareni i bezbrižni. Takođe, kao neko ko obožava da se smeje i da zasmejava druge jako mi je prijao crni humor i sarkazam koji je izražen kod starih ljudi i kod osoba sa invaliditetom.

Na koje su se probleme vezano za inkluziju, odnosno nedostatak iste ljudi naviše žalili, šta najviše pogađa osetljive grupe?

– Sistemski problem. Sve mora da bude prilagođeno svim vrstama invaliditeta svuda. Toaleti ne smeju da budu privilegija za bilo koje ljudsko biće, a za osobe sa invaliditetom često jesu. Takođe, rampe, prilazi, zapošljavanje, lekarski pregledi, odnos komšija i prolaznika prema njima i tako dalje.

Kako sagledavate društvo u kome živimo, jer mi deluje neverovatno da se još uvek nismo izborili ni za ravnopravnost polova, a kamoli ravnopravnost osetljivih grupa, tj za socijalnu inkluziju.

– Nikad više priče o ljudskim pravima i nikad manje ljudskosti i pravde u svetu.

Potrebne sistemske promene

Na čemu treba poraditi kako bismo kao društvo i pojedinci ostvarili pravično društvo, da li je svest pojedinaca na dovoljno visokom nivou?

– Nije. Moraju da se uvedu velike sistemske promene u vidu znakova, kazni, na primer kazne za parkiranje na parking mesto za osi, arhitekture prilagođene svim vrstama invaliditeta, zatim promeme na tržištu rada, u bolnicama itd. Zrelost jednog društva se ogleda u odnosu prema slabijima i nemoćnima i mislim da na tome treba da radimo i kao pojedinci i kao društvo.

A kako je sve počelo …

Kako ste profesionalno počeli da se bavite glumom ?

– Glumu sam od početka srednje škole nekoliko puta probala da upišem, a kako nisam uspela odlučila sam da upišem sociologiju jer mi je bila zanimljiva zbog toga što se bavi raznim društvenim fenomenima. Tokom studija sociologije ponovo sam probala da upišem glumu i uspela. Tada sam napustila sociologiju. Kada sam završila glumu radila sam u Dadovu i kako sam imala višak slobodnog vremena upisala sam Mirovne studije, višu vaspitačku i Master iz advertajzinga, bez neke ambicije da bilo šta od toga završim. Samo sam htela da slušam i idem na neka predavanja, da učim i polažem ispite). Tada sam dobila priliku da radim u lutkarskom putujućem pozorištu i prvi put sam igrala u dečjim bolnicama. Dramska akademija je jedini fakultet koji sam završila do kraja u klasi Predraga Ejdusa i Vladimira Jevtovića.

Projekat (Ne)vidljivi se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.