INTERVJU Sanja Domazet: Putovanja su poziv na duboku ideju življenja

Reč je o knjigama „Kafa kod Šekspira“ i nedavno predstavljenom „Apsintu kod Lotreka“ kojima je, prema oceni njihovog izdavača Službenog glasnika, Sanja Domazet ustanovila novi književni žanr „putopis po kućama“.

„Kafa kod Šekspira“ dobila je Nagradu „LJubomir P. Nenadović“ za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku za 2022, a u roku od 12 meseci doživela je tri izdanja.

„Apsint kod Lotreka“ je njen nastavak i povod za razgovor sa Sanjom Domazet, koja se čvrsto drži samo tema koje se tiču njenog stvaralaštva.

“Apsint kod Lotreka“ nastao je zbog čitanosti „Kafe kod Šekspira“, da li će biti i treće knjige?

– Možda, za nekoliko godina. Imam materijala, fotografija, bogatu, intrigantnu građu… Ali u izdavačkom planu stoji ime druge knjige.

Kako se „rodila“ ideja o „putovanjima“ po prostorima u kojima su živele, stvarale i boravile mnoge značajne ličnosti od Starog Egipta do naših dana?

– Kada sam kao osamnaestogodišnjakinja otišla u London u letnju školu, preko nedelje smo slušali nastavu, a vikendom su bile pažljivo osmišljene ekskurzije. Tako su nas svake nedelje vodili u Oksford, Kembridž, da vidimo Stounhendž – a onda je došao red i na Stratford na Ejvonu, gde je Šekspirova rodna kuća. Bila sam srednjoškolka i nisam očekivala velike doživljaje od te posete. Ali dogodilo se suprotno. Bejah očarana. Oko kuće i reke i dalje rastu vrtovi nalik na one iz Šekspirovog doba, gledala sam raj tog rastinja, misleći kako se oko mladog Šekspira, oko – ta najusamljenija Božija tvorevina, odmaralo bludeći pogledom po reci. Čudna je radost kidala šavove na mom srcu dok sam lutala kućom. Tako je počelo moje bašlarovsko putešestvije po kućama onih kojima sam se divila, čiji je opus bio deo moje poetičke memorije. Naravno, i tada i sada znam da neka bića, neke duše, nisu stvorene da bi bile otkrivene.

Da li su ove priče nastale na putovanjima „po zadatku“ ili su deo ličnog „putnog prtljaga“?

– Volim onu poslovicu koja kaže – nemoj mi reći koliko si zanata izučio, već koliko si putovao. Najbolje priče su redovno smeštene između stranica pasoša. Putovanja su zbilja mnogo više od razgledanja nepoznatih predela, ona su poziv na duboku i skrivenu ideju življenja. Putujem jer smatram da nam je mirovanje nametnuto. Ponekad mislim da idem na put da bih videla jednu sliku, jednu kuću, jedan slavoluk, a ispostavi se da me je zvalo nešto sasvim drugo. Oskar Vajld je uvek sa sobom na put nosio dnevnik – tvrdio je da ga pakuje da bi uvek imao na putu nešto prvorazredno za čitanje. Ipak, postoje putovanja sa kojih se vraćamo teško i sporo. Ili nikada. Na aerodromu u NJujorku, jednom je satima sedela grupa budista. Pitali su ih da li je sve u redu, a oni su odgovorili da jeste, ali da sede jer čekaju da doputuju i njihove duše. Istina je da su naše duše skitnice. Odlazeći, čovek čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Napokon, svako putovanje je makar kratkotrajan prekid sa zadatim životom svakodnevice.

Ako je dom – kuća jedna od naših „koža“, na koji način nas određuje prostor u kome živimo i stvaramo i šta nam poručuju primeri umetnika raznih vokacija, stradalnika poput Ane Frank, vladara… koji su se našli u ove dve knjige?

– Naša prva koža po Hundertvaseru je naš ljudski, organski omotač, druga koža je odeća koju nosimo, treća je kuća u kojoj boravimo. Kuće takođe imaju svoju poetičku memoriju, svoje pamćenje, one sa nama čine jedinstvo, neku čudesnu simbiozu. Dele sa nama strepnju, ushićenje, očaj. Jursenarova je posle jednog ljubavnog preloma kičme, zaštićena zidovima kuće od spoljašnjeg sveta, a spoljašnji svet je, ponekad, jednako bol, napisala: “Sreća se gradi samo na temeljima očaja. Mislim da ću moći da počnem sa građenjem. Nemam se čega bojati. Od tvog srca ne mogu pasti niže…“ Na zidu sobe u kojoj se krila, u skrovištu, Ana Frank je zalepila pored fotografija Grete Garbo i fotografiju Leonardovog autoportreta, iz novina izrezan Rembrantov autoportret, kao i snimak Mikelanđelove „Piete“. Neverovatno je da četrnaestogodišnja devojčica – dete, bira vrhunska dela svetske umetnosti da ukrasi sklonište. Kuća, zidovi, znali su da je želela da postane spisateljica. Njen dnevnik postao je jedna od najprodavanijih knjiga na planeti. Postala je vrhunska književnica, a da to i nije znala… Čini mi se da ulazimo u jedinstvo s prostorom. To je staro saznanje, zabeleženo u kolektivno nesvesnom, koje kaže: “Kod kuće i zidovi pomažu…“

Šta je bio kriterijum za izbor ličnosti i njegovih prostora, koliko je važna faktografija, a gde nastupa Vaša stvaralačka intuicija, mašta i sloboda?

– Intuicija je pasivno znanje. Birala sam ličnosti čije mi je delo decenijama bilo važno, opuse slojevite i moćne, umetnike neverovatne snage. Kod Rembranta u stanu, u Amsterdamu, pronašla sam osam hiljada crteža drugih slikara, bio je strastveni kolekcionar. U biblioteci Milene Pavlović Barili, u Požarevcu, najviše njenih knjiga bile su one koje je napisao njen otac Bruno Barili. Pramen Mocartove kose u Salcburgu, u njegovoj rodnoj kući, bio je prosed. Jedva je bio prešao tridesetu, a sede su označavale da on beše sveća koja je gorela na dva kraja. Možda je najnežnije muško biće koje sam ikada pomilovala pogledom bio Tutankamon. Ležao je tog dana u svojoj grobnici, bog, kralj i dečak, njegova muškost je na samoj ivici nežne, božanske ženstvenosti. Grlio me je i blagosiljao prisustvom, mlad, nemoćan, svemoćan, prerano ubrano voće u sezoni praznine. U Dolini kraljeva, u kraljevstvu mrtvih bogova, ležao je u snu, ostvarivši sudbinu do poslednje kapi. NJegovo telo obmotano je zavojima, u kojima se ljeskaju žad, ametisti, smrvljeni dragulji. Nisam planirala da o njemu pišem. Ali o ovom detetu kralju, čiji su ljubimci bili kobre, nije bilo moguće ne pisati.

Mnogi od junaka ove dve knjige „putopisa po kućama“ nalaze se i u „Božanstvenim bezbožnicima“ – Lotrek, Dali, Markse, Hemingvej, Nabokov, Van Gog, Margaret Diras i Margaret Jursenar, Klod Mone, kao i domaći umetnici: Sava Šumanović, Ivo Andrić, Milena Pavlović Barili… Zbog čega?

– Zanimljive ličnosti od svakog doma načine neverovatno mesto. Klod Mone je u dvorištu kuće u Živerniju držao bele ćurke, samo da bi gledao kako kraj njega protrči bela, perjana kugla nalik na snežnu. Zelda Ficdžerald je u kući držala slike – bila je darovita vizuelna umetnica, baš kao i Karen Bliksen. Lotrek je živeo u Parizu u javnim kućama, tvrdio je da je tu manje nemorala nego u mnogim brakovima. On, čija je porodica bila vlasnik cele oblasti Tuluz, odabrao je ta jeftina svratišta, gde je pripremao izvanredne gozbe, gde je bilo moguće sve – osim piti vodu. U svakom bokalu vode držao je zlatne ribice. Dezerti su najčešće bile nove slike koje je pokazivao prijateljima posle odličnih večera, bio je izvanredan kuvar. Frida Kalo je držala majmuna kao ljubimca, zajedno sa psima, papagajima, mačkama. Danas se njen pepeo u Plavoj kući, u Kojoakanu, čuva u posudi u obliku žabe, po njenoj želji – volela je da Dijega Riveru zove – žapcem. Sve su ovo kuće sa pričama, lepote sa tajnom.

Koliko je za pisca važno da se bavi životima drugih stvaralaca, a i da o tome piše?

– Književnost se hrani književnošću. Ponekad bolje razumemo delo, ukoliko znamo nešto o stvaraocu. Katkada je u delu unapred zapisana sudbina. Pisci vole da proučavaju sudbinu drugih umetnika. Uzbudljive su, katkad veoma bolne, a „svi pravi životi su i lepi i teški“, kako reče Andrić. Kako vreme ide, čini mi se da je on o nama znao – sve.

Ko je zaslužan za naslovne strane – na „Kafu kod Šekspira“ „ulazi“ se kroz vrata, na „Apsint kod Lotreka“ preko prozora?

– Moja urednica Gordana Milosavljević i ja smo maštale glasno, urednik je, na kraju, napravio nekoliko izvanrednih naslovnih strana, ali smo jednoglasno odabrale baš ove prozore i ova vrata. Naslovnica mora biti u saglasju i harmoniji sa tekstom.

Pišete drame, romane, bajke, putopise, eseje… U kom žanru ste najviše kao kod svoje kuće?

– Ja sam izvan svoje kuće kad ne pišem. Nikad ne mislim o žanrovima. Osluškujem oluje u duši i pišem. Duša niti mari, niti razlikuje žanrove.