Sanja Domazet: Ljudi vole dokumentarne filmove i priče

Ako nemamo sebe, svetilište čvrstog ja u sebi, onda ne možemo komunicirati ni sa drugima. Preostaju knjige, ti sveti, sakralni, nežni i sveprisutni prijatelji. Biografije drugih, tako rado čitane u svetu, dokaz su da su i ostali prolazili kroz Scile i Haribde. Čoveku je možda lakše kad čita da u svojoj samoći i bolu nije sasvim sam.

Uostalom, čitanje je, možda, najintimniji proces. U svoje srce, pravo među svoje misli, primamo nekoga drugog. I Eko je bio u pravu kad je tvrdio da se čovečanstvo nikad neće osloboditi knjiga. Srećom. Jer gubitkom pisma, znači čitanja i knjiga – narodi umiru.

Tome nas uči svaki udžbenik istorije – kaže za Danas Sanja Domazet, spisateljica i vanredna profesorka na Fakultetu političkih nauka, čije je trotomno izdanje eseja o velikim umetnicima – Božanstveni bezbožnici – Ikone 20. veka, nedavno komletirano u okviru Glasnikovoj kolekciji Svetionik.

* Objavljivanjem prvog toma knjige u Službenom glasniku sad su sva tri dela „Božanstvenih bezbožnika“ kod istog izdavača. Da li je u novom izdanju prve knjige nešto promenjeno u odnosu izdanje koje je 2008. objavio Evrođunti?

– Naravno, uvek menjate nova izdanja knjiga. Ovde su dodate priče o ljudima koje smatram važnima i inspirativnima, onima čijim sudbinama sam se sa radošću bavila. Bahtin takav rad zove – nasladom. Dodala sam nove ličnosti. To su slikari: Tamara de Lempicka, Pablo Pikaso i Nadežda Petrović, pisci i poete Vladimir Visocki, Čarls Bukovski i Jasunari Kavabata, genijalni draguljar Fulko di Verdura, glumci Čarli Čaplin i Greta Garbo, reditelj Miloš Forman, pijanisti Glen Guld i Marija Judina, priča o kontroverznom Grigoriju Raspućinu… Sve ove ličnosti nose u sebi sanjarska pomračenja, okultne sile inspiracije, ambise samoće, odluku da uvek idu protiv struje… To su anđeli – skitnice 20. veka, koji su okrznuli besmrtnost, najčešće punog srca, a praznih džepova, sami a srećni, oni od kojih su ljudi okrenuli glavu, ali ih nije napustio Bog…

* Šta je bila inicijalna ideja da Danasova rubrika „Ikone 20. veka“ preraste u tri toma „Božanstvenih bezbožnika“?

– Govoreći mnogo na književnim večerima u Srbiji i po susednim zemljama, čitaoci su me često pitali zašto nema još tih biografskih eseja, zbog čega sam prestala da ih pišem. U dogovoru sa mojom urednicom u Službenom glasniku Gordanom Milosavljević, napisala sam još tih životopisa, uvek u leto, u doba kad je svetlost najsilnija i ja te dane zovem – zlatnima. Posle su knjige imale više izdanja, publika ih veoma voli, sada ću o njima govoriti u Kanadi, već sam o njima govorila u NJujorku… Poneki profesor mi se javi i kaže da je knjigu uvrstio u nastavu. Čitaju ih i srednjoškolci i studenti. Srećna sam i što su nove generacije, koje se po svemu razlikuju od nas koji dolazimo iz praistorije prošlog veka, pronašle tu neku svoju oazu. Prošlog leta mi se javio moj divni prijatelj, uvek odan i tako blag Aleksandar Gajšek i napisao mi da čita uz more, u nekoj samoći, Bezbožnike sa Aleksandrom Ninković, da ih knjiga navodi i na suze i na smeh. Drago mi je da tim knjigama kuca srce.

* Čije su vam životne priče bile najintrigantnije za izučavanje i pisanje?

– Priče o sudbinama ženskih stvaralaca. Sudbina Marije Kiri, čiji će spisi, pohranjeni u Nacionalnoj biblioteci, biti radioaktivni još hiljadu godina, sudbina Cvetajeve, Ahmatove ili Nadežde Mandeljštam, tih hrabrih žena koje su svoj dar stavile ispred svog života, priča Marije Judine, genijalne pijanistkinje koja je Staljinu poručila da će tražiti od crkve da se moli za njegovu dušu zbog nedela koje je učinio, a on joj, opčinjen njenim izvođenjima Mocartovih koncerata na klaviru, nije smrtno presudio… To je, valjda, jedini takav slučaj. Iz priče o belom Rusu, rođenom u Srbiji, genijalnom rusko-srpskom slikaru Igoru Vasiljevu, nastao je dokumentarni film, koji je primljen sa veoma lepim odjekom u javnosti. Iskreno, to je za mene bilo divno iznenađenje ove jeseni. LJudi vole i dokumentarne filmove i dokumentarne priče… Uradili smo ga Andrija Dimitrijević, Bata Petrović i ja. Premijerno je prikazan u Domu omladine Beograda, 1. oktobra.

* Da li se lista umetnika koje smatrate „ikonama“ iscrpla u ove tri knjige i može li se već govoriti i pisati o umetničkih fenomenima 21. veka?

– Naravno da može. Ali je, zasad, rano. Kriterijum da bih uvrstila neku ličnost u Božanstvene bezbožnike jeste da je rođena ili preminula u 20. veku. Rođenih u 21. stoleću, a genijalnih – ima. Samo to su još uvek cvetovi. Da još malo sačekamo i vidimo koji će cvet dati plod.

* Šta vas je navelo da nedavno objavite priručnik „Kreativnost: nova novinarska pismenost“ i zbog čega mislite da je kreativnost danas traženija od informacije u novinarstvu?

– Danas za jedan dan čovek više informacija sazna nego u srednjem veku za čitav svoj život. Šta da učini sa njima? Kako da ih selektuje? Koje od njih su mu važne? Informacije su svuda. U svakom londonskom vozu čekaju vas besplatni primerci novina. Zbog toga što je novo uvek iznad savršenog, važno je podržati kreaciju, svuda pa i u novinarstvu. Kreativnost podrazumeva i interpretativnost tumačenja, poniranje, istraživanje, ali i stvaranje novih žanrova, novih načina pisanja, mišljenja. Jednim klikom možemo sada saznati sve o svemu. Sve smo saznali, a na tron sopstvenog sveta nismo stupili. Jer znanje nije više dovoljno. Obrazovanje bez dodate kreacije nije potpuna.

Fenomen sa manama

* Da se pitate, kakav bi koncept Beogradskog sajma knjiga ponudili izdavačima, piscima i čitaocima?

– Naravno, svako od nas ima svoju koncepciju Sajma. Bila sam po književnim sajmovima u svetu i moram reći da je ovaj u Beogradu, pored svih mana koje ima – fenomen. Mene su kanadski pisci pitali kako je moguće da ovako mala zemlja ima tako grandiozan praznik knjige. Mislim da se tu otkriva da postoji skrivena potreba ljudi za duhovnim, da je Sajam knjiga pokazatelj da nas knjiga dotiče i da nas se tiče. U meni to budi nadu. I kad vidim prepune hale i mnogo dragih lica, poneke od njih vidim samo na Sajmu, jednom godišnje, pomislim – nije sve izgubljeno, još nas ima…