Sanja Nikolić o knjizi eseja Velje Pavlovića „Treba vremena da postaneš mlad“: Empatija prema prema čitavom svetu

Kako je Velja govorio, tako je i pisao. Neposredan i topao, posedovao je nepatvorenu empatiju prema svemu, prema svetu kao celini, kroz udivljenje, koje u igri reči u ovoj knjizi teče kao mleko: Velja-jedrenjak plovi ulicama, a obrisi grada se prepoznaju u svakoj od ovih minijatura.

Sa strašću prema informaciji, sa memorijom kompjutera i veštinom da povezuje i stvari koje bi bile nepovezive (Džoni i Hundertvaser, post-istina i Stounsi, deda mraz i Mika Antić, Borhes i Pitagora), on je majstor digresije i krešenda u spiralama, kako to već mogu samo talentovani hroničari („Nisam čuo Alisinog zeca kako ulicama Beča zapomaže ‘Kasnim, kasnim!'“).

Jedan od dinosaurusa iz doba Duška Radovića i radija Studija B koji je tek izašao iz pećnice, ove eseje pisao je sa horizonta koji bledi, nostalgičan za herojima generacija, sa sećanjem na zlatna vremena Jugoslavije i naših jedinih spokojnih dana, u doba kad je udarnički stvaran radio i televizija. A iznad svega stvaran je duh. I taj duh toliko je solidan, da miris kafe u sedam i Duškovo „Beograde, dobro jutro“ iz Veljinog pera budi slatku nadu, mada nam je horizont ipak nestao. („Ubrzo se ekipi najboljih vibracija u Beogradu, pridružuje i Duško Radović podižući atmosferu rokerskog bunta i radovanja svakodnevnom životu do visina velike literature“).

Odjednom, obreo se na dihotomiji zapadnog i istočnog sveta, što mu predstavlja izazov za pisanje i piše svestan kako stvari stoje. Ovaj istočni, koji neslavno prolazi kroz istoriju, Velja strastveno brani i to reklo bi se, od samog sebe, što je težak posao. A između starog i novog, on nije narogušen i ljut lav koji odbacuje novotarije i plaši ih se, već ih grli dečjom vedrinom. O belosvetskim događajima razgovarao je s mnogim gostima Beograda, kako je u kapitalizmu, kako je u prošlim vremenima, kako je bilo u socijalizmu, a kako sad biva („Preko puta, u bivšu kasapnicu, uselila se banka, a preko puta nove banke, u staru banku, uselio se restoran“).

Strpljivo podsećajući čitaoca na sve vredne ljude koji su pomagali da postanemo deo sveta, sentimentom prema večitom stradanju Balkana, i prekorom drevnih učitelja, Velja kritikuje institucije kojima su nepoznate kulture sećanja prema ljudima koji jesu izgarali da učine dobro, u pričama o američkim i engleskim bolničarkama, o Flori Sends i pokroviteljki Elizabet Milbank kojima se nikad i nikako nismo odužili, ili kako se odnosimo prema naučniku Todoru Seleskoviću od oca Čeha i majke Nemice, utemljivaču srpske mašinske nauke i rečnika tehnike.

Ova barka pamti bure i oluje, traži univerzalno razumevanje svih prema svima, rečima kao da ih je pisao Gete („Dok sam govorio gušio sam se od uzbuđenja i iskrenosti, što mojim, ne previše dramatičnim, rečima dade još višu temperaturu“). Najveća strast mu je ipak na onoj strani sveta u kome se zna red, a neredu je dozvoljeno da slobodno pleše, gde su buntovnici uklesani u stene američke kulture, a to su njegovi rokenrol heroji. Pesnik i pesništvo koji se kroz celu knjigu provlače kao siva eminencija Veljine intime Veljin je narogušeni brat blizanac i večita inspiracija Bob Dilan. Onda dolaze Kit Ričards i Stounsi. Tu su i Čak Beri, Štulić, Brejkersi, Sloba Konjović, ali i drugar Mile koji Dilana hipnotiše preko žice na koncertu u Beogradu.

U toj scenografiji, naheren stoji grad i izvan Beograđanke i Resavske, njegov „Polet“, kafane, izložbe, knjige, ljudi. Taj grad je uramljen u ovoj knjizi i meni je najdraži u priči o Novoj godini Veljinog detinjstva. („U uglu dnevne sobe, svetlucala je novogodišnja jelka, okićena bombonama salonkama, a do nje, radio-aparat u kom su živeli mali ljudi. Zlobni matorac u meni govori, naravno tada su i snegovi bili i veći i belji). I jesu. Snegovi su vejali do neba, to su bila vremena u kojima se stvaralo, a u ovima se devastira i samo nebo.

Noć u kojoj strada delo „Tajna večera“ Ere Milivojevića, pri rušenju Sava Male, Velja zove Kristalna noć, a Era je i sam od muke otišao na onaj svet nešto ranije u odnosu na svog prijatelja. Nažalost, ni Velju nije zaobišla sudbina zlih stvari protiv kojih se borio, u poharanom vremenu, u kome mu je bahata vlast na studiju B uništila i kulise za emisiju Nivo 23. Ali, kako pesnik Velja zaključuje, istina ionako prevazilazi samu sebe. On koji se borio protiv entropije zaslužuje bolji tretman od ovog koji je doživeo divljačkim izbacivanjem kulisa.

Velika je šteta, i sad nenadoknadiva, što nije pisao više. Možda zato što je politika toliko u modi, pa je esejistika skrajnuta. Grad Beograd mu jeste dodelio nagrade za novinarstvo, a nama je posle Velje ostao Velja iz dubine svoje dečačke duše u ovoj knjizi („Kad god je ponovo čitam bacim pogled preko ramena na svoja krila, i zalepršam malo njima, bez obzira šta psi oko mene misle“).

autorka je književnica