INTERVJU Sanja Živković: Počastvovana sam što sam završila nešto što je Paskaljević započeo, ali videla sam priču na svoj način

Sanja Živković je do sada snimila nekoliko kratkih i jedan dugometražni film, Easy Land, sa Mirjanom Joković, koji se bavio temom imigracije u Kanadu, što ni samoj rediteljki nije strano.

A sada stiže njen dugometražni film pod nazivom Mačji krik, nastao na osnovu scenarija Gorana Paskaljevića i Đorđa Sibinovića, koji je i zamišljen kao nešto što bi pokojni Paskaljević režirao.

Radnja se odigrava u malom gradu u Srbiji, gde Milena rađa dete sa retkim oboljenjem pod nazivom Sindrom mačjeg krika i nakon toga nestaje, zbog čega njen otac Stamen, radnik u penziji, mora da se bori za starateljstvo nad unukom.

Kako je tekst pronašao Sanju i kako je ona videla priču o odgovornosti i jednom lošem sistemu, popričali smo neposredno pred premijeru filma na Filmskom festivalu u Vankuveru 1. oktobra.

Koliko je ukupno trajalo snimanje filma i gde se ono sve odvijalo?

– Snimali smo mesec dana u Požarevcu i susednom selu Dragovac, sredinom septembra do sredine oktobra 2023.

Da li je postojala neka vrsta nacrta ili plana filma od strane Gorana Paskaljevića, pored samog teksta čiji je autor?

– Kad me je Vlada (sin Gorana Paskaljevića) pitao da režiram ovaj film, on nije nametao Goranovu viziju. Zanimao ga je moj pogled i došli smo da zajedničkih referenca, na primer filmova Kena Louča, i konkretno I Daniel Blake.

Tek nakon što sam napisala i poslala svoju rediteljsku eksplikaciju za konkurs u Kanadu, Vlada mi je poslao Goranovu rediteljsku eksplikaciju koju je napisao za konkurs Filmskog Centra Srbije. Bio je to zanimljiv trenutak.  Ja sam tad već izgradila svoju viziju, ali mi je bilo interesantno da pročitam Goranovu i uvidim kako smo neke stvari slično zamisljali, na primer, na formalnom nivou, kako je on napisao „skoro dokumentaristiki vizuelni pristup čvrsto konstruiranoj filmskoj priči”.

Ono gde se suštinski razlikujemo je da je njemu glavni lik dede bio inspiracija, dok je mene podjednako, ako ne i više zanimala mlada majka devojčice i njen položaj u celoj situaciji. Bila sam trudna kad sam pročitala scenario, tako da je i to verovatno doprinelo mojoj percepciji priče.

Kolika je odgovornost snimati ovakav film koji je rađen po istinitoj priči, a ujedno i nešto poslednje što je hteo da uradi jedan velikan naše i svetske kinematografije?

– Osećam da je svako snimanje filma velika odgovornost. Kao reditelj imaš odgovornost prema temi kojom se bavis, a ja se izgleda često bavim osetljivim temama kojima treba prići s puno pažnje i razumevanja. Ipak, snimanje po istinitoj priči za mene je novo iskustvo, i to je zapravo bio najveći izazov na ovom filmu.

S jedne strane scenario nudi autentične trenutke koje sama ne bih mogla da izmislim, a s druge ste vezani za konkretne događaje i morate da pronađete način da ih predstavite. Zoran Živanović, po kome je napisan lik dede, je fascinantan čovek i nadam se da sam uspela da njegove izazove i borbu oslikam u pravom svetlu. Mislim da je glavni glumac Jasmin Geljo napravio izvarednu ulogu.

Gorana Paskaljevića nažalost nikad nisam upoznala, što je možda učinilo da lakše snimim ovaj film, bez opterećenja kako bi on to uradio. Naravno da sam osećala veliku odgovornost. Cenim Paskaljevićev rad, volim mnoge njegove filmove, počastvovana sam što sam završila nešto što je on započeo, ali videla sam priču na svoj način i jedino tako sam mogla da uđem u ovaj film.

Na kraju, ipak bitan trenutak za mene bio je kad sam čula Petra Paskaljevića kako nekom govori, s punim uverenjem, njegovo mišljenje da je film dobar. Značilo mi je da Petar i Vlada budu zadovoljni.

Kako je priča i ceo projekat pronašao tebe, a šta je ono sa čime se najviše poistovećuješ?

– Vlada i ja smo prijatelji, u Torontu smo se družili dok sam ja tamo radila na prethodnim filmovima, i često smo razmenjivali mišljenje o scenarijima, kao I o raznim rukama montaže mojih pretohodnih filmova. Vlada me je zamolio da pročitam Goranov scenario, koji je pisao zajedno sa Đorđem Sibinovićem. Vlada je nameravao da ga režira, i hteo je da zna moje mišljenje.

Pročitala sam scenario u jednom dahu. Nisam očekivala da ću se do te mere povezati s pričom o čoveku koji se bori za starateljstvo nad unukom unutar jednog sistema koji deluje krajnje surovo i apsurdno.

Posebno me je dotakla strana priče gde majka, ne znajući šta da radi s bolesnim detetom u sredini koja ne trpi različitost i sklona je osudama, beznadežno traži spas iz cele situacije. Priča je potresna i to što je napisana prema istinitim događajima učinila ju je dodatno emotivnom, i urgentnijom.

Rekla sam Vladi da obavezno mora da snimi taj film i da sam tu da mu pomognem s kastingom ili s čim god drugim što mu bude trebalo. Par nedelja kasnije me je nazvao i rekao da misli da treba ja da ga režiram, dok bi on zauzeo ulogu producenta.

Na početku nisam verovala da je ozbiljan, ali malo-pomalo smo krenuli da spremamo film. Kad smo dobili dodatna sredstva iz Hrvatske i Kanade, postalo mi je jasno da ću snimiti ovaj film.

Iako je ovo tek tvoj drugi dugometražni film, nisu ti strane koprodukcije koje imaju premijeru prvo u inostranstvu pa tek onda u Srbiji. Da li je to vetar u leđa ili faktor dodatnog pritiska?

– Svaka premijera je uzbudljiva i daje vetar u leđa. Prethodni film Easy Land mi je omogućio da putujem po festivalima širom sveta i uvek mi je bilo drago da diskutujem o filmu posle projekcije i vidim kako ljudi iz različitih sredina doživljavaju istu temu. Za Mačji krik sam svesna da će postojati izvesna očekivanja u Srbiji zato što jeste u pitanju poslednji Paskaljevićev scenario, ali nemam tremu već sam uzbuđena da vidim na kakav će prijem naići kod publike.

Da li očekuješ bolji prijem kod kanadske ili kod srpske publike?

– Ne znam sta da očekujem. Zanima me. Ali verovatno će biti drugačije jer tema posebnih potreba i jednakosti u društvu je nesto o čemu se već dosta diskutuje u Kanadi, i pretpostavljam da ce tamo doprineti nastavku već aktuelne diskusije, dok se nadam da će u Srbiji podstaći na nove razgovore i razmišljanja o vrednosti svakog ljudskog života.

Podeli sa nama neku priču o nastanku ili anegdotu sa snimanja.

– Jedan od najvećih utisaka na snimanju mi je ostavio naturščik iz Požarevca, talentovani harmonikaš Peđa Paunović. Snimanje nije bilo lako, išli smo iz jedne emotivno teške scene u sledeću, ali kad je Peđa bio tu i svirao harmoniku, svi glumci i ekipa bi predahnuli.

Snimali smo scenu proslave rođenja deteta i toliko je bila dobra atmosfera sa desetak glumaca u maloj dnevnoj sobi te kućice, gde su svi stvarno pevali i pili rakiju, da mi je bilo žao da prekinem muziku kako bi fingirali (lažirali da pevaju i sviraju, što se radi zbog tona). Pustila sam ih da slave.

Mislila sam mrzeće me u montaži, ali na kraju je Rada Vrabac to lepo izmontirala i mislim da se drugačije ne bi prenela ta atmosfera koju smo svi osetili na snimanju. Nakon toga je Peđa svraćao mnogo puta u hotelski restoran gde je bila ekipa i svirao, i posle dugog snimajućeg dana bi ponovo svi zapevali. To mi je bilo prelepo.