SANU se oprostila od svog člana, književnika Dragoslava Mihailovića: Pisac koji je usmerio tokove moderne srpske književnosti

O životu, knjigama i ličnosti Dragoslava Mihailovića, koji je preminuo u Beogradu 12. marta u 92. godini, govorili su akademik Dušan Kovačević, dopisni član SANU Jovan Delić i Mihajlo Pantić, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Komemorativni skup okupio je upravu SANU, Mihailovićevu porodicu, “kolege” akademike i sve poštovaoce njegog dela.

– Dragoslava Mihailovića upoznao sam 1972. u Ateljeu 212 i od prvog rukovanja do poslednjeg susreta ovde u Akademiji uvek je imao neku anegdotu iz života. Voleo je da se smeje i da se ljuti. Između smeha i nerviranja pisao je o ljudima koji su na neki način ‘podstanari’. Od prve priče do poslednjeg, neobjavljenog rukopisa pisao je jednostavnim, jasnim, narodnim jezikom, a najveći deo života borio se i zalagao za pravdu za osuđenike sa Golog otoka. Dragoslav Mihailović je danas, sutra, zauvek u ovom narodu. Nema potrebe da se vraća, nigde nije ni otišao – rekao je akademik Kovačević.

Jovan Delić iscrpno je analizirao Mihailovićevo književno stvaralaštvo – naslov po naslov, pojedine junake, potvrđujući piščevo majstorstvo čitanjem odlomaka iz pojedinih dela.

– Jednom reči, Dragoslav Mihailović piše potresno. On je jedan od retkih pisaca koji je imao sposobnost uživljavanja u likove i njihove sudbine već od svoje prve knjige. NJegovi junaci su u sukobu sa sobom i celim svetom, uvek na životnoj raskrsnici i u ‘graničnim’ situacijama. On je pripovetke primakao monodrami. Mihailović je bio veliki majstor govora mraka, dočaravanja patnje, humanosti, ali i surovosti i mučenja, majstor jezika ulice, slenga i lokalnog govora – naglasio je akademik Delić.

Mihajlo Pantić, uz napomenu da i sam spada u grupu pisaca i intelektualaca koji su odrasli na Mihailovićevom delu, ukazao je da je Dragoslav Mihailović “stvarao svoj opus u vremenima kad je književnost bila društveno prestižna i odgovorna delatnost, dok je danas vest za poslednje strane štampe ili sa kraja informativnih TV emisija posle ratova, politike, sporta…”

– I čitaoci i kritika su već njegove rane radove uzeli kao kriterijume vrednosti. Bio je živi klasik, a njegovo delo neporeciva vrednost savremene srpske književnosti. Iza njegovih knjiga ostaje nauk kako ostati licem okrenut vremenu koje nam je određeno, uprkos crnim iskušenjima i preprekama. On je u svojim pričama, romanima, dokumentarnoj prozi tematizovao nemoć čoveka pod pritiskom istorije i ideologije, čime je usmerio neorealistički tok moderne srpske književnosti. Iz njegovog dela vidi se pred kakvim je iskušenjima stajala srpska književnost u prethodnih pola veka, ali u njemu Dragoslav Mihailović ne presuđuje, samo svedoči – rekao i Mihajlo Pantić.

Dragoslav Mihailović (1930-2023) rodom je bio iz Ćuprije.

U Beogradu je završio Filozofski fakultet.

Politički nepodoban za posleratni komunistički režim u tadašnjoj Jugoslaviji, a i zbog odbrane kolega koji su pričali političke viceve 15 meseci bio je zatvoren na Golom otoku.

Zbog nemogućnosti da nađe posao u otadžbini jedno vreme bio je lektor za srpsko-hrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu, u Francuskoj.

Od 1971. posvetio se samo pisanju.

Njegov kultni roman iz 1968. “Kad su cvetale tikve”, objavljen u više od 20 izdanja, ima posebno značajno mesto u srpskoj književnosti, pozorištu i kulturi.

Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada i priznanja, a njegove knjige prevedene su na više stranih jezika.

Bio je član Udruženja književnika Srbije i Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva u Beogradu.

Za dopisnog člana SANU izabran je 1981, a sedam godina kasnije postao i stalni član Akademije.

Sahranjen je 16. marta u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Muke sa Fredom

Prema rečima Dušana Kovačevića, naslov prvog Mihailovićevog rukopisa “Frede, laku noć” bio je česta tema u piščevim “dijalozima” sa kolegom Borislavom Mihajlovićem Mihizom.

Mihiz, koji je kao nekadašnji urednik u Matici srpskoj prvi video taj tekst, posle se stalno čudio kako je pisac koji insistira na prefiksu “srpski”, a koji je bio i njegovo književno i životno opredeljenje, u književnosti sa naslovom u kome je strano ime.

“Sve se ispravilo kad je Dragoslav Mihailović u naslov stavio Petriju”, rekao je Kovačević.