Saobraćaj utiče na naš DNK

S norveškog ga je preveo Radoš Kosović, a objavila izdavačka kuća Heliks. Autor je nedavno boravio u Beogradu i predstavio ovaj roman koji je dobio uglednu Evropsku nagradu za književnost, kao i norvešku nagradu Melsom. To je neobično književno delo o psihološkom i emotivnom udaru na osnovnu jedinicu društva: na porodicu, koja strada od posledica modernog načina života. Glavna junakinja Aud, posle gubitka majke i sestre bliznakinje deluje naizgled kao obična mlada devojka, međutim, postepeno se otkriva njena mračna strana.

* Da li su je u savremenoj civilizaciji saobraćaj postao neka vrsta fetiša, jer ne možemo ništa da uradimo ako ne sednemo u kola?

– Kada su automobili u pitanju, može se reći da postoji nekakav estetski fetišizam za stare ili retke automobile. Ali, automobil je bitan u veoma mnogo domena naše kulture: od razvoženja dece, pa nadalje. Naravno ono što se fetišizira jeste ono što se događa kroz reklame, odnosno načina na koji se automobili reklamiraju kao individualnost, sloboda, sloboda kretanja. Tako da postoji skoro potpuno neslaganje između onoga što se predstavlja, dakle da automobil predstavlja potpunu slobodu kretanja i onoga što je naša stvarnost – mnogo ljudi koji vreme provode zaglavljeni u kolonama bez mogućnosti da se kreću na bilo koji način. Događa se mnogo stvari koje su vezane za automobil, a potpuno su neželjene, suprotne onome što je predstava koja se stvara o automobilu.

* Zašto ste se odlučili da ozbiljna pitanja kao što su suočavanje s gubitkom, gubljene i traženje identiteta, predstavite kroz priču o saobraćaju i saobraćajnim nesrećama?

– To se prosto nametnulo. Kad se piše o saobraćaju, jedna od prvih stvari koje se pojavljuju jesu saobraćajne nesreće. Ono što je fascinantno je to kako lako prihvatamo saobraćajne nesreće. Norveška je, recimo, zemlja u kojoj godišnje gine, relativno malo ljudi. Prema statistikama, reč je o 150 ljudi godišnje. Doduše, danas je to mnogo manje nego pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada smo kao društvo teže prihvatali saobraćajne nesreće. Međutim, ono što se može videti po novinama kada se o pojedinačnim saobraćajnim nesrećama piše jeste licemeran način na koji se to radi. Piše se o tome kao o tragedijama koje su se dogodile, dok je statistika s druge strane stabilna i govori da postoji određeni broj koji mi naprosto prihvatamo zdravo za gotovo. U suštini, to je cena života koji smo odabrali da živimo kao društvo. Navešću slikovit primer. U norveškim seoskim sredinama postoji skoro neobjašnjiva mržnja prema divljim životinjama. LJudi koji žive na selu maltene sistematski istrebljuju divlje životinje medvede vukove i sve ostalo. Argument za to je da divlje životinje predstavljaju pretnju. Vrlo često se čuje argument da se ljudi ne usuđuju da puste svoju decu u šumu zbog straha od divljih životinja. Međutim, kada se ponovo pogleda statistika, ona kaže da nijedno dete nije ubila divlja životinja u Norveškoj već 200 godina, što sa automobilima nije slučaj. Mislim da to ima veze sa našom DNK. Strah od divljih životinja je nešto što se krije duboko u nama i na njihov pomen reagujemo instinktivno. To opet govori o tome da smo mi bića koja sporo shvataju svoje okruženje, jer očigledno je da realnost govori o tome kako su automobili mnogo opasniji od divljih životinja. Ali, mi svoju decu bez ikakvih problema stavljamo u kola, dok divlje životinje ubijamo iz straha da će one napasti nas.

* Menja li onda saobraćaj naš DNK?

– Mislim da apsolutno utiče, ali mi smo spora bića pa treba mnogo vremena se nešto percipira unutar DNK. Treba imati u vidu i masovni privatni automobilizam: dakle mnogo ljudi poseduje svoj automobil tek dve ljudske generacije, što nije toliko dugo vremena.

* Koliko su nas onda tehnologije s kojima živimo kao što su internet ili GPS udaljile od nas samih?

– To pitanje podrazumeva da postoji nekakva stabilna ljudska suština, što nije sasvim sigurno, jer ako zamislimo da postoji neko mesto „A“ i neko mesto „B“ koja nemaju nikakvog kontakta jedno s drugim, pa onda kada između ta dva mesta izgradimo most, počinju da komuniciraju. Posle nekog vremena vrlo je verovatno da će centralno mesto u toj konstelaciji zauzeti most koji smo sagradili, a da će mesta „A“ i „B“ verovatno postati sitna, odnosno biće sateliti tog mosta. Recimo, kada sam bio u NJujorku, izašao sam uveče u jedan bar, za šankom je sedelo osmoro ljudi – svako je bio sam, sa svojim ajfonom i niko ni sa kim nije razgovarao. Sećam se da sam u tom trenutku pomislio kako je to naša budućnost. Očigledno je da se socijalni kontakti menjaju i da tehnologija dosta utiče na tu vrstu interakcije. Pre nekoliko godina bio sam u Etiopiji, dakle u delu sveta koji je zabačen i nerazvijen, vozili smo se po jednom makadamskom putu, taj put je bio prepun ljudi i životinja, toliko je bilo ljudi i životinja na putu da smo morali da vozimo u cik-cak i upravo tada sam shvatio da je to ono što je put nekada bio, mesto na kome su se ljudi sretali, dok danas to nije slučaj. Ne treba zaboraviti ni to značenje puta.

* O čemu danas pišu savremeni norveški književnici?

– Generalno bi se moglo reći da postoje dve osnovne tendencije: jedna je da se pišu manje-više autobiografska dela, a da se predstavljaju kao fikcija. To je izazvalo dosta debata i polemika u norveškoj javnosti. Druga tendencija je pisanje da tako kažem o oblicima ljudskog suživota u savremenom društvu poput braka i njegovih oblika. Lično mislim da su i jedna i druga tendencija pomalo dosadne, ali mora se priznati da tu ima vrlo kvalitetnih dela i iz toga su se izrodila neka kvalitetna pitanja.

Lična karta

Naš sagovornik je rođen 1968. u Setesdalu u južnoj Norveškoj. Studirao je francuski jezik i književnost. Prvi roman, „Kontoret“, napisao je 2000. godine. Od tada je objavio više romana od kojih mu je najveći uspeh i priznanje doneo „Mod i Aud (2011), zahvaljujući kome je prepoznat kao jedan od najoriginalnijih i najzanimljivijih glasova među norveškim autorima.