Šaputava devojka, „oštra i nježna“: In memoriam Zorica Jevremović (1948 – 2023)

A da jeste, saznali bismo kako je u jednoj svojoj drami pisala o lezbijskoj ljubavi Srpkinje i Albanke u trenutku kada katastrofa na Kosovu dostiže svoj vrhunac (taj trenutak izgleda nikako da se završi) i da li još uvek stoji odrednica „jugoslovenski kulturni prostor“; kakav je to „dogovorni teatar“ i zašto je on doprineo negativnoj selekciji u pozorištu na ovim prostorima; kako je LJubiša Ristić od pozorišnog čuda stigao do JUL-a; šta bi imala da kaže o Sterijinom pozorju, a šta o Bitefu danas, kao i o tome koliko su dramski pisci i rediteljsko posezanje za određenim autorima krajem osamdesetih i početkom devedesetih dolivali ulje na vatru tinjajućih a kasnije razbuktalih nacionalizama u Jugoslaviji; kako je i zašto ubijena jugoslovenska pozorišna alternativa i zašto demokratija nije donela promene svih pomenutih kulturnih paradigmi; te, naposletku, kako je to, gotovo proročki, zaključila da je ženska drama u Srbiji nadmoćna…

Nismo stigle da uradimo intervju, ali privilegija je bila biti u njenom i stanu njenog tada već pokojnog supruga Ranka Munitića, koji je pretvorila u svojevrsni regionalni kulturni centar njemu posvećen, sa nagradom koju su dobili oni najveći – od Makavejeva i Puriše Đorđevića, do Krapa Aćimovića Godine i Lordana Zafranovića, od Marije Dragojlović i Milete Prodanovića do Nenada DŽonija Rackovića i Hane Selimović…

Poslednji u nizu bio je pesnik i izdavač kultne biblioteke i časopisa Gradac Branko Kukić.

„Ivana, Zoricu Jevremović sam poslednji put video prošle godine kada mi je u njenom stanu, gore iznad Birčaninove ulice u Beogradu, dodeljena nagrada ‘Ranko Munitić’. Nije bila dobrog zdravlja. Pozvala me je da uđem u njenu sobu da se pozdravimo, a sada mi javljaš da se Zorica i ja više nećemo videti. Ona i ja se nismo dovoljno poznavali, ali smo imali jednu iskrenu bliskost koja je dolazila iz zajedničkog osećanja beogradske atmosfere iz naših mladalačkih dana, kada je Beograd bio središte jednog lepog, uzbudljivog i omamljivog sveta. Zorica je bila otresita, obrazovana, posvećena do kraja umetnosti, jedna lepa žena puna vatre, snage i otmenosti – svega onoga što nam danas nedostaje. Imali smo, ali nismo umeli da sačuvamo. Bilo je to vreme koje je prevodilac Šekspira i pesnik, otmeni Sima Pandurović, nazvao ‘lepi nesrećni dani’. Mi smo baš pravi gubitnici, pa možda nije najgore to što se polako osipamo. Ti naši ‘dani’ su otplovili velikom vodom Dunavom, tamo u grad Tome, današnju Konstancu, tamo gde je bio prognan slavni Ovidije. I to je neka uteha.

Nismo se Zorica i ja često viđali, ali između nas je bilo dosta zajedničkih prijatelja, pa je naša veza uvek bila pod onom lepom blagotvornom temperaturom koja drži da se bliski ljudi nikada ne rastanu“, napisao je Branko Kukić na vest o odlasku Zorice Jevremović.

Prijateljima je davala zadatke koje često nisu mogli da ostvare, bila je feministkinja po svome, svoje mišljenje izuzimala je iz uvreženih stavova, prisetila se u tekstu naslovljenom „Zorica Jevremović, drugačija“, kompozitorka i spisateljica Ivana Stefanović.

„Pisala je drame, teorijske radove, beležila, smišljala, organizovala, postavljala svoje komade na neobičnim mestima, po psihijatrijskim bolnicama na primer, radila sa invalidima, sa ženama posebno, objavljivala, ređala knjigu za knjigom (‘Šaputave devojke’, ‘Pomrlice’…), uređivala jedinstveni onlajn časopis Mediantrop, okupljala ljude, zvala telefonom, bunila se, prijateljima davala zadatke koje neretko nisu mogli da ostvare, brinula o Ranku Munitiću kao da je tu, u susednoj sobi, a nije bio već dugo… Uz žiri koji je formirala, dodeljivala je svake godine nagradu “Trepetalo iz Trogira” među čijim su dobitnicima slavni Makavejev, Puriša Đorđević, Hana Selimović, Marija Dragojlović…, bila je feministkinja koja je svoje feminističke stavove formirala kako je samo ona htela, često je izuzimala mišljenje po svim pitanjima pa kada su svi mislili da je nešto izvrsno, ona bi rekla da nije. I obrnuto. Pratila je televizijski treš program hoteći da razume kulturološku potku i analizirajući razloge.

Pamtim je iz foajea Ateljea 212 one večeri kada je odigrana njena prva drama ‘Oj Srbijo, nigde lada nema!’. Nekoliko decenija kasnije zauvek sam je visoko podigla čitajući dramski tekst ‘Tišina, pomrlice’ – objavljen ali ne i odigran – u kome je pisala o četiri žene koje žive u vremenskom rasponu od više vekova, na prostoru koji danas nazivamo regionom. Uzbudljivo dramsko tkanje u kome se prepliću ljubav, žrtvovanje, silovanje, patnja, smrt, prosvetljenje, materinstvo i spoznaja, i to na način koji je, u regionalnoj dramskoj literaturi, jedinstven i nedosegnut.

Poslednje stranice te drame čini pesma koju je posvetila sebi: ‘Zorica Jevremović XXI vek’, koja je jedna od najlepših autorefleksivnih, ljubavnih i poetskih stranica koje znam.

Piše:

Mila, Eleonora, Umihana / Dalmatinka, Beograđanka, Muslimanka /danas bi rekli / Hrvatica, Srpkinja, Bošnjakinja / više su moja prava biografija / No podaci o meni u matičnim knjigama,…

Sada kada je nema moraćemo da je ponovo upoznamo, zavolimo i iznova se poklonimo njenoj potpunoj umetničkoj i ljudskoj različitosti.“
U istoj toj pesmi stoji i da ju je suprug Ranko Munitić nazivao „oštra i nježna“, i možda ništa bolje ne opisuje ličnost Zorice Jevremović.