Šaputave devojke

Ipak, ona je napisana, još pre šest godina, ali, nažalost, još uvek se nije našao izdavač. A u pitanju je vredno literarno delo, svojevrsni dokument vremena, pa i potencijalni udžbenik za sve one koji bi da se bave scenskim umetnostima, kako je primetila Milica Zajcev. Ova knjiga, pojednostavljeno rečeno, opisuje sve ono što se dešavalo oko predstava Zorica Jevremović Munitić nastalih poratnih i strašnih '97. i '98. godine na ovim prostorima i to u Autonomnom ženskom centru protiv seksualnog nasilja. To su predstave „Arijadna“ i „Šaputave devojke“ 1 i 2, nastale u saradnji sa ženama žrtvama nasilja, osobama sa invaliditetom, svedočeći da u mnogim ljudima, kako je istakla Milena Dragićević Šešić, postoji umetničko biće. Takođe, primetila je ona, ova knjiga dokazuje da umetnost sa civilnim društvom i pokretima poput feminističkog može da ostvaruje pomake i da povezuje one koji o umetnosti nikada nisu ni razmišljali. Ipak, iako su svojevremeno same predstave bile podržane od različitih institucija, za knjigu koja podrobno predočava proces njihovog nastanka, ali i njihovu recepciju i uticaj koji su izvršile i zbog čega bi mogla da bude praktikum za neke druge stvaraoce i primer kako se povezuju i sarađuju pomenute institucije, nije se našao izdavač ni donator – ni u Ministarstvu kulture, ni u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, ni u ženskim centrima, niti na Fakultetu dramskih umetnosti, dodala je Dragićević Šešić. Stoga ova knjiga govori i o položaju kulture u kojoj nema izdavača za ovakvu vrstu literature.

Tanja Mandić Rigonat rekla je da je čitajući ovu knjigu imala utisak kao da je pogledala predstave od kojih je ona nastala. Slično su tvrdila i dvojica muškaraca – Ranko Munitić i Aleksandar Milosavljević, koji zapravo nikada nisu mogli da vide predstave uživo jer je u prostor u kojima su se one odigravale muškarcima pristup bio zabranjen. Ipak, slikovitost autorke predstava uspela je da im ih dočara baš kao da su ih gledali. Slikovitim jezikom Zorica je uspela još nešto, primetila je Mandić Rigonat – da rekonstruiše nasilna dela, pretvarajući i na taj način etičko mesto u mesto estetike.

U knjizi je objavljena i drama „Šaputave devojke“, kao i sve najave i kritike predstava. Sve ono negativno što se dešavalo u vezi sa radom na predstavama zabeleženo je usput, na marginama. Zoričino pozorište, istakla je Mandić Rigonat na kraju, potvrda je umetnosti kao mogućnosti aktivizma i svedočanstvo kako umetnički postupak utiče na sve koji učestvuju u njemu.