Sarađivaću sa svakim, ali ne idem na ljotićevske izložbe

– Vojvodina je poznata po multikulturalnosti. Svaki segment Vojvodine je poseban, i kao takvog ga moramo negovati. S druge strane, mi moramo da shvatimo da raznolikost negde podrazumeva i sličnost. Po raznim osnovama mi smo stvorili i ono što nas spaja. Opet, ne smemo da budemo ksenofobični. Moramo da imamo odnos i sa Beogradom i sa svim institucijama kulture u njemu. Tu je i saradnja na regionalnom nivou, pre svega, zbog nacionalnih zajednica, ali i zbog Srba koji žive u susednim državama – kaže Grujić.

Kakva je saradnja sa nacionalnim savetima?

– Saradnja je izuzetna pošto smo upućeni jedni na druge, jer se Pokrajina pojavljuje kao pokrovitelj određenih manifestacija. Često se sastajemo, osluškujemo potrebe na terenu i trudimo se da stvorimo što više uslova za razvoj kulture i očuvanje kulturne baštine. Imamo i regionalnu saradnju. Nedavno smo bili u Zagrebu i dogovarali gostovanja Hrvatskog narodnog kazališta, a Srpsko narodno pozorište je već bilo u Zagrebu. Razmatramo mogućnosti da napravimo saradnju sa Pozorištem iz Osijeka, Zagrebačkom filharmonijom ili Akademijom Radeta Šerbedžije na Brionima. Ali i mi, zbog srpskog življa tamo, imamo interese za naša gostovanja u Hrvatskoj, Mađarskoj ili Rumuniji.

Postoji mišljenje da su, u određenim oblastima, nacionalne zajednice izolovane, da žive jedne pored drugih bez posebnih veza. U kojoj meri je to tačno?

– Imali smo težak period tokom 90-ih, ljudi su se zatvarali u sebe. S druge strane, ono što je deo nečijeg nacionalnog identiteta je neprikosnoveno, i to ne sme da se smatra samoizolacijom. A naše je da pronađemo i preporučimo gde se možemo spajati. Možemo da pravimo višejezične predstave ili da organizujemo gostovanja pozorišta nacionalnih zajednica u drugim sredinama. To već radimo.

Koji su projekti zasnovani na sličnosti ili srodnosti?

– Najviše u pozorištu. U Subotici imate pozorište-kazalište-sinhaz. Ali tu imamo i problem. Zakon kaže da mediji moraju da budu privatizovani, da lokalna vlast ne sme da bude vlasnik medija. U redu, možda je to deo prakse u nekim evropskim zemljama. Imamo radio u Subotici, Beloj Crkvi ili Kovačici koji funkcionišu na više jezika. Upravo u interesu građana. Mogu da shvatim koja očekivanja ima EU u toj oblasti, ali praksa na terenu, u Vojvodini, kaže da građani imaju drugačije potrebe. Mi ćemo se truditi da im kažemo. Ne teramo inat radi inata.

Kakva je saradnja sa republičkim ustanovama kulture, pre svega sa resornim ministarstvom?

– Saradnja je generalno dobra. Kultura nema veze sa politikom. Sarađujemo tamo gde postoji interes građana. Nije interes građana da nečeg nema zato što se ja inatim.

Novi Sad je kandidat za Evropsku prestonicu kulture. Mnogi smatraju da je kuriozitet činjenica da ste u organizacionom odboru vi, kao kadar LSV, gradonačelnik i ministar iz SNS, ali i Andrej Fajgelj iz Treće Srbije.

– To ne mora da bude čudno. Ja se trudim da idem na sve manifestacije na koje me pozovu, a koje nisu u suprotnosti sa radom ovog sekretarijata. Nemam interes da ne podržavam nešto vredno u Novom Sadu samo zato što je ovde na vlasti SNS. Ja rado idem u Beograd, i volim da promovišem Vojvodinu u Beogradu i Beograd u Vojvodini. Novi Sad ima svoje interese. Ko je na vlasti, to građane interesuje u onoj meri u kojoj su glasali. Ali kad imamo zajednički interes da zastupamo naš grad, tu se ne smemo oglušiti. Ignorisanje je glupost. Ja samo mogu da pitam – hoćemo li da sarađujemo? Ako neko neće, ja ću pozvati i pitati ponovo, i ponovo, i ponovo. Sarađivaću sa svakim, ali to ne znači da ću ići na nekakve ljotićevske izložbe, koje su daleko iza crvenih linija.