„Buđenje, kafa, pa pravac Meeting Point“: Sarajevo film festival iz drugačijeg ugla

Bilo kroz sentiment ili kroz neobjašnjiv adrenalinski nalet kojim ste uslovljeni otprilike u ovo vreme, kada festival počinje, kao što će se desiti i sada, i ovaj 30. jubilarni put.

Kako su Sarajevo i ovu filmsku feštu doživeli ljudi iz Danasa, urednici, novinari, filmski kritičari koji su među prvima iz Srbije pratili SFF , koje susrete i filmove pamte za Danas govore Ivana Matijević urednica Kulture štampanog izdanja Danasa, Dragan Stošić Stoške, nekadašnji urednik Kulture u Danasu, Pavle Simjanović, filmski kritičar Danasa, reditelj Srđan Điđa Karanović, koji nije iz Danasa ali voli da ga čita, a između 2003. i 2008, bio je jedan od gostiju profesionalaca SFF-a pomažući mladim autorima da razviju svoje scenarije kao „script doctor“ što bi rekli Amerikanci…

-Najlepše uspomene me vežu za Sarajevo film festival. Bili smo tamo nas trojica iz Evrope i pomagali mladim rediteljima, koji su nam dodeljeni u razvijanju njihovih projekta. Sastajali smo se dva tri puta godišnje, bili zajedno tamo na festivalu i to je bilo veoma prijatno i zanimljivo iskustvo koje je trajalo sve dok nisam postao zauzet pravljenjem svog poslednjeg filma „Besa“- kaže Điđa Karanović za Danas.

On ističe da pamti divnu atmosferu festivala koja se u najkraćem može opisati kao „slavlje filma“ i da je SFF po sebi veoma ambiciozno koncipiran .

– Imam utisak da se festival i sada tako drži, da ima tu feštu i da ceo grad živi za to – konstatuje Srđan Karanović.

Dragan Stošić bio je u Sarajevu na Književnim susretima, koji je organizovao tamnošnji Francuski kulturni centar, „negde 2000 – te“ kad je, kako kaže, upoznao Mirsada Purivatru, tada umetničkog direktora SFF-a i još neke ljude.

– Mislim da me ja Nadežda Gaće upoznala sa tadašnjom PR- kom SFF-a i uglavnom dobio sam poziv da budem gost na Sarajevo film festivalu. To nije bila novinarska pozivnica nego da mogu da budem tu sve vreme festivala. Obezbedili su mi smeštaj i posle sam četiri- pet godina redovno dolazio tamo, a prestao sam kad su prvi put odlučili da još nekoliko medija iz Srbije pozovu da prate festival i njima su takođe obezbedili smeštaj. Video sam tada, da ja tamo nemam više šta da radim… Bio sam pravo da ti kažem malo i ponosan pošto sam praktično ja jedini bio iz Beograda u vreme trajanja festivala i o tome pisao u Danasu a u tom periodu, ovde, o SFF , koji traje sedam dana uglavnom niko nije pisao, niti ga pominjao. Bila je to kao neka zabranjena tema – prisetio se Stošić.

On napominje da su i Književni susreti u Sarajevu bili manifestacija na koju je rado dolazio da se tamo okupljala manje – više književna elita, ljudi koji su žalili za bivšom zemljom, kojima je bilo preko glave ratova.

– Tad sam upoznao Aleksandra Hemona. Nastavio sam da idem i na Književne susrete i na SFF. Tamo sam proslavio dva rođendana, čak su ih i organizatori malo priredili. Družio sam se s mnogo ljudi, i one koje sam znao iz prethodnih jugoslovenskih života i sa onima koje sam tamo upoznao iz „Slobodne Bosne“, iz „Dana“… I, naravno, taksisti- taksisti su kao i svakom gradu bili mera da u Sarajevu uglavnom žive dobri i normalni ljudi. Svi su mi bili, onako, baš „ba“ – kaže Stoške.

Od filmskih zvezda, koje su prodefilovale SFF-om u najupečatljivijem sećanju mu je ostao reditelj Majk Li s kojim je popio kafu i malo popričao.

– Sjajan lik. Žao mi je samo što nije bilo vremena da napravimo neku ozbiljniju priču, intervju jer je on u Sarajevu bio samo dva dana. Održao je master klas i bio je sve vreme jako zauzet. Što bi se reklo hvala mu i za pola sata društva uz kafu. Upitan o čemu su pričali Stošić odgovara: „Pa, o njegovim filmovima o čemu bismo drugo?“

Na pitanje koji on film pamti sa SFF kaže: „Nećeš verovati, ‘Čija je ovo pesma?’, koji je posle Sarajeva imao ogromnu turneju.“

Što se tiče sarajevskih delicija Stoške priča da je išao kod jednog ne baš uobičajenog ćevabdžije.

– To je ćevabdžinica kod Keme. Kod njega sam mogao da pijem i lozu i pivo i mislim da je to bila i jedina ćevabdžinica na Baščaršiji gde se to moglo. Prvo sam bio u Holidej Inu pa sam posle zamolio da me prebace negde bliže festivalskom trgu. Smestili su me u u jedan hotelčić na Baščaršiji i tu mi je bilo najlepše pošto mi je dnevna ruta bila – buđenje, kafa i pravac Meeting Point. Tu sam jurcao ljude, pričao s njima… Naravno, projekcije i onda uveče kod Kibe gore na vrh Koševa. Tu sam mnoge noći proveo sa ekipom iz „Slobodne Bosne“ i „Dana“ – prisetio se Dragan Stošić.

Kada je došao trenutak da urednica kulture štampanog izdanja Danasa Ivana Matijević, kako se prisetila „najzad kao novinarka Danasa ide na Sarajevo film festival“ okolnosti joj to nisu dozvolile.

Postala je urednica rubrike Kultura iako to nikada nije želela i upravo ju je ta pozicija onemogućila da se kako dodaje „kao novinarka kreće i putuje“.

– Bar do trenutka dok je dovoljno ne osvojim i ne nađe se neko ko će me menjati kad treba. Tako sam se na SFF, filmskom festivalu za kojim sam čeznula da posetim najzad i ja, našla prvi put 2014. i to kao gošća, ne i novinarka koja će pratiti festival. To je već tada radila mlada i jedna od njaboljih novinarki kulture Marija Krtinić. Ona će neko vreme za Danas izveštavati sa ovoga festivala i to su bile i neke od najboljih stranica kulture u ovim novinama – podseća Ivana.

Prema njenim rečima Marija je dobro znala ko su, sve redom, izuzetni gosti ovoga festivala, autori i autorke kojima je dodeljivano Počasno Srce Sarajeva za njihov doprinos filmskoj umetnosti ali i samom SFF-u.

– Nisu to bile zvezde poput Breda Pita i Anđeline Džoli, pa ni Benisija del Tora, Bona Voksa ili one regionalne, estradne koje su zasenjivale (prostotu) na crvenom tepihu ispred sarajevskog Narodnog pozorišta, njih smo prepustali paparacima i tabloidima. Danas je, znalo se to oduvek, ozbiljan politički dnevnik te su i teme i intervjui na kulturi sa velikim filmskim stvaraocima odgovarali toj ozbiljnosti i važnim temama i društvenim i umetničkim pitanjima kojim su se bavili – objašnjava Ivana.

Prema njenim rečima na talasu Marijinog posvećenog i vrednog rada i doprinosa pozvana je na SFF kao urednica.

– Bio je to prvi susret sa festivalom, ali treći sa gradom za koji sam verovala da, jednako kao Beograd, može biti moj, to sam čak na početku tinejdžerskog doba jednako želela. Obreli smo se u sedmom razredu na ekskurziji u Olimpijskom gradu i osećali se kao kod kuće. Verovali smo tada da ćemo, kako budemo bivali stariji i kako budemo sami odlučivali o svojim putevima – oni sve cešće voditi i u ovaj grad. Ni slutila nisam da ću ga ponovo videti tek posle 16 godina i to u drugoj državi. A deset godina posle drugog susreta sa Sarajevom, bila sam opet u njemu, a prvi put na festivalu. I jedan od najupečatljivih doživljaja bile su ture sa vodičem kroz grad, organizovane za goste u sklopu festivala. Među njima ona koja je vodila tunelom ispod sarajevskog aerodroma kada ću, na sopstevi stid, po prvi put saznati kako je izgledalo pokušati izaći iz grada pod opsadom ili vratiti se u njega i snabdeti se hranom, lekovima, poslati nekome pošiljku… Da lakše podnesem breme odgovornosti, ako ne za same događaje a onda makar za (sa)znanje o njima, pomogli su mi same Sarajlije, obični ljudi u svakodnevnon komunikaciji – na ulici, u prodavnicima, kafićima, prevozu… svi odreda pristojni, ljubazni, srdačni koji su i pored svega što ih je zadesilo otvorenog srca primali obe koji u njihov grad dolaze – objašnjava Ivana.

Ona dodaje da je imala privilegiju da bude gošća na rođendanskom slavlju jednom od najvećih jugoslovenskih i bosanskohercegovačkih glumaca – Emiru Hadžihafisbegoviću.

– Imala sam i tu privilegiju i čast da budem gošća i jednom „neobičnom“ Sarajliji, velikom jugoslovenskom i BiH glumcu Emiru Hadzihafizbegoviću na njegovoj privatnoj rođendanskoj proslavi u vreme trajanja festivala. Reći ću samo da su se uz zvuke harmonike pevale sevdalinke, a zaigralo se i užicko kolo… – priseća se Ivana.

Ona smatra da je SFF, osim po filmovima i po gostima – festival koji je u regionu (zasluženo) preuzeo slavu i veličinu nekadašnjeg Festa.

– Teško da se ovde može prisetiti i pobrojati koje smo sve filmove i filmske superstarove tamo videli – poznat je i po svojim žurkama i afterpartijima. I one su cela jedna priča za sebe, a i teško se mogu prepričati – treba ih doživeti. Uostalom, dovoljno je rečit primer jednog takvog zbivanja kojeg se pre neku godinu za Danas prisetio novi direktor SFF-a Jovan Marjanović. Bio je to pravi dernek na kome su se zapili i pevali Halid Bešlić, Nik Nolti, Ejbl Ferara i Bela Tar… – podsetila je Ivana Matijević.

Pavle Simjanović, filmski kritičar Danasa kaže da je na Sarajevo film festival prvi put otišao 2011. godine i da ga je na to najviše inspirisala želja da bolje istraži puteve svojih predaka.

– Moram da priznam da je moj inicijalni motiv za odlazak bilo istraživanje puteva predaka. Naime, majka moje majke je rođena i odrasla u Sarajevu iz kojeg je morala da pobegne 1941. godine, nikada se ne vrativši. Nakon što sam se akreditovao i proučio šta bi se tih prvih dana moglo gledati, posetio sam jevrejsku opštinu gde smo na osnovu nekoliko imena došli do adrese na kojoj se nekada nalazila kuća porodice Kajon. Ne znam šta je tačno značilo tih desetak minuta koliko sam stajao na Mejtašu, pušeći cigaretu i gledajući lokaciju iščezlog doma, ali delovalo je neophodno. Zatim sam se spustio nizbrdo, ka centru Sarajeva, i nastavio sa radnim zadacima – prisetio se Pavle , koji je od te 2011. godine, pa sve do prošle godine išao na SFF.

– Svakog leta sam posećivao grad i festival, sve do prošle godine. Medijski prioriteti su se promenili, i postalo je primetno da je najvažnije ko se pojavio na crvenom tepihu i ko se može privoleti za intervju sa što „kliktabilnijim“ naslovom. Stotina filmova prikazivanih u desetinama sala i dalje, naravno, ima, no, čovek kome je primarni posao da ih pogleda što više, kako bi o najboljima izvestio čitaoce, postao je muzejski primerak u javnom prostoru – smatra Pavle.

O toj protekloj deceniji i više koliko je posećivao SFF kaže:

– Tih desetak i kusur godina sam u Sarajevu gledao, razmišljao, pisao. Osećao sam bliskost sa svakom građankom i građaninom Sarajeva, od taksiste koji mi se jedared požalio kako „ima sve više ‘papaka'“ („I u Beogradu je isto“, rekoh), do ljudi iz organizacije festivala koji su uvek bili posebno „slabi“ na nas sapatnike iz Danasa. Pričam o ljudima moje, kasne YU generacije, dok sada na red dolaze mlade snage koje ne prave veliku distinkciju između gostiju iz Srbije i Japana. A možda ne bi ni trebalo. Ne znam da li Sarajevo pojačava emotivnost. U hotelskim sobama u kojima sam koleginici Ćuk asistirao u pripremi njenih intervjua sa Majklom Vinterbotomom, Izabel Iper ili Rubenom Estlundom bilo je i vređanja na ličnoj osnovi („Ti si elitista!“, pa „Ne zaslužuješ da nosiš tu majicu!“ (majica je bila „Hoćemo parkić!“, udruženja građana Komšije sa Dorćola), i zamornog perfekciozma da bi se dobio najbolji mogući prevod na srpsko-hrvatski jezik. Sve to je vremenom postalo besmisleni višak napora u globalnoj medijskoj kulturi koja se jedino klanja idolu „šera“ – konstatuje Pavle.

Što se tiče atmosfere on kaže da je ona hibrid visoke umetnosti i kulture nižeg nivoa.

– Tokom trajanja festivala centar Sarajeva, naročito noću, nalikuje vašaru. Visoka umetnost se stapa sa kulturom nižeg nivoa, što je neminovno kada grad i događaj postaju jedno biće. Voleo bih da festival u budućnosti pobedi u toj odsudnoj borbi, da nastavi da unapređuje društvo, kao što je do sada radio, i da ne postane tek povod za žurku i fotografisanje stranih filmskih zvezda i balkanskih filmskih radnika koji dobijaju priliku da se nakratko osećaju kao zvezde – zaključuje Pavle Simjanović.

Potpisnica ovih redova prilaže fotografiju sa puta za Beograd nakon SFF-a na kojoj su njeni drugari Pavle Simjanović i Srđan Vučinić, direktor Festivala autorskog filma a Sararajevo film festivalu čestita 30 rođendan uz pesmu Darkwood Dub-a „Život počinje u tridestoj“.

12 godina kasnije i dve hiljade kilometara daleko od Srbije

Marija Krinić , danas živi u Norveškoj. Odatle nam je pisala i podelila svoja sećanja i utiske o SFF-u na kome je prvi put bila 2012. godine.

– Na SFF sam prvi put otišla sasvim slučajno. Dva meseca pre festivala intervjuisala sam u Beogradu sarajevskog glumca Emira Hadžihafizbegovića koji je nakon što smo razgovarali o filmovima, Balkanu, politici, ratu, kako to obično biva za tekstove u Danasu, rekao da moram da dođem na festival i intervjuišem Anđelinu Džoli. (!)
Zahvaljujući Emiru i nekim divnim ljudima koji rade na Sarajevo Film Festivalu, stvarno sam i dobila priliku da posle samo godinu i po dana provedenih u novinarstvu otputujem u Sarajevo (na žalost po prvi put u svom životu, iako sam tada imala 26 godina ali i to valjda nešto govori) i izveštavam sa jednog od najvećih filmskih festivala u Istočnoj Evropi. Američku glumicu, koja je bila glavna zvezda te godine, videla sam samo izdaleka na jednoj žurci. Najvažniji intervju koji sam te godine uradila bio je meni daleko filmski zanimljiviji sa Belom Tarom. Ipak te prve godine možda je na mene najveći utisak ostavio jedan razgovor uz kafu sa kolegenicama iz sarajevskih medija rođenih krajem 80-ih, baš kao i ja. Razgovarale smo o osnovnoj školi, ili tačnije kako je izgledalo ići u školu pod opsadom. Narednih godina na stranicama Danasa našli su se moji razgovori iz Sarajeva sa oskarovcima Mišelom Azanavisijusom, Melisom Lio, Danisom Tanovićem, Pavelom Pavlikovskim, Laslom Nemešom, raznim dobiticima zlatnih palmi, medveda i lavova… Bilo je tu i jedan kratki razgovar sa Oliverom Stounom, kome sam dosađivala pitanjima o uticaju Rusije na srpsku politiku. Bilo je tu i izveštaja o šetnji Roberta de Nira kroz Baščaršiju. Plakala je Melisa Lio govoreći o svom kolegi Robinu Vilijamsu. Sećao se Azanavisijus svojih dede i babe Jevreja koji su bežeći od nacista i staljinista završili u Francuskoj. Amant Eskalante govorio je o ubistvima i otmicama koje boje svakodnevnicu Meksika. Ali sada, 12 godina kasnije i dve hiljade kilometara daleko od Srbije, i možda isto toliko daleko od novinarstva, baš u ovo vreme kada i moja ćerke polazi u prvi razred, SFF me podseća, pre svega, na priču jedne Merime, koja je pod opsadom išla u školu trčeći da je ne pogodi granata.