Satiričari umeju da kažu ono što drugi ne smeju

Naime, knjiga je zbirka aforizama u kojima je duhovito, uz dosta crnog humora, ogoljena „sedma sila“, odnosno ono što je od nje ostalo.

U razgovoru za Danas LJubenović kaže da veruje da od Dimitrija Davidovića pa do danas ovdašnje novinarstvo nije bilo na nižim granama nego sada.

– Iz bilo kog ugla da pogledaš apsolutna je katastrofa. Jezik koji se u novinama koristi, naslovne strane koje vrve od golotinje, laži i najprizemnijih prostakluka, lažne vesti koje razaraju pojedince i njihove porodice, uređivačka politika koja je u službi jednog ili više centara moći a ne u službi čitaoca, istine i profesije, ne zna se šta je gore i pogubnije. Uz to, materijalni i ljudski položaj novinara je užasan, honorari i plate su mizerni, Demoklov mač otkaza stalno visi nad glavom, ucene, pretnje, ponižavanja. O uplatama za penzijsko osiguranje da i ne govorim. Jednoga dana, ako dočekamo penziju, svi ćemo biti socijalni slučajevi – navodi LJubenović.

On smatra da je njegova dužnost kao čoveka koji je već dugo u novinarskoj branši bila da na neki način digne glas protiv takvog stanja.

– Izabrao sam knjigu aforizama posvećenu isključivo medijima, malo jer to niko pre mene pojedinačno nije uradio, malo jer aforizmi umeju da budu ubojito oružje ako se njima pravilno rukuje. Ne gajim iluziju da će „Šlajfna bez karaktera“ nešto da promeni, ali sam barem rekao i delimično spasio dušu – ističe LJubenović.

U normalnim medijskim uslovima, dodaje, satira nema neko značajnije mesto u novinama ili na televiziji, međutim, kada naiđu „vunena“ vremena, kao danas, satira iznenada dobija na značaju, jer satiričari, „ludi kakve ih je Bog dao“, umeju da kažu ono što drugi baš i ne žele ili ne smeju.

– Odjednom, satira dobija mnogo više prostora na naslovnim stranama, ali ne zato što je mnogo bolja nego inače, nego zato što se neki drugi poslenici umetnosti ili novinarstva najednom sklone u sigurnu zavetrinu. Kad oluja prođe, sve se opet vrati na staro. Rodoljupci se vrate u prve redove, a satiričari u magareće klupe – kaže naš sagovornik.

S obzirom na to da smo preplavljeni lažnim vestima, pitali smo ga da li mu je ponekad teško da ih razlikuje od onih satiričnih.

– Za gotovo četrdeset godina koliko čitam novine naučio sam da prepoznam lažne vesti, čak i kada su one upakovane u naizgled ozbiljne činjenice. S obzirom da se naslovne strane kod nas često ne kreiraju na redakcijskim kolegijumima, već na sasvim drugim mestima, to obični čitaoci teško prepoznaju, međutim, nekome ko ume da „čita“ novine jasno je odakle vetar duva i kom cilju određene „vesti“ treba da posluže.

Ono što je nama satiričarima problem jeste što nas stvarnost vrlo često prestiže, što je apsurdnija od apsurda koje mi po prirodi posla izmišljamo – naglašava LJubenović. Prema njegovim rečima, događaji iz našeg političkog života često su toliko neverovatni da pomisli da je satira postala nepotrebna.

– Primera radi, da sam ja kao satiričar pre par meseci napisao da će jedan most biti premeštan na livadu, ljudi bi rekli da preterujem, međutim, to se zaista dešava. Da i ne govorim o slučaju gde novinar kome je predsednik opštine zapalio kuću plaća porez opštini na istu tu izgorelu kuću. Nedavno sam pročitao vest da je radniku koji se povredio na poslu i bio u komi raskinut radni odnos jer nije dolazio na posao. Sve to je toliko sumanuto da će uskoro satiričari biti ukinuti kao tehnološki višak – zaključuje LJubenović.

Inspiracija za tri života

* Za satiričare i aforističare izgleda nikada nije bilo više inspiracije?

– To nas često pitaju sa pretpostavkom da nas takvo stanje veseli. Naprotiv, mi bismo mnogo više voleli da poput svojih skandinavskih kolega pišemo o globalnom otopljavanju i crtamo pingvine u frižiderima. Umesto toga, satiričari se ovde već 30 godina bore za elementarna ljudska prava ukazujući na pogubnost autoritarne vladavine, spregu vlasti i kriminala, širenje verske i nacionalne mržnje, kao generatore svog zla koje je balkanski prostor zadesilo, a kraj mu se ne vidi. Ne treba nam više takve inspiracije, imamo je za tri života.