Sav taj džez

Popularne sa značenjem istog koje međutim vrluda od visova vrhunskog sjaja pa i do same prizemnosti, zadržavajući se najčešće u praksi negde oko zlatne, šećerom posute, neuznemirujuće sredine. Međutim, aktuelni Novogodišnji koncert(i) Beogradske filharmonije, nakon već niza njihovih originalnih prethodnih poduhvata u čast nastupajućeg Novog leta, ovog isteka decembra ponudili su pak sasvim britku ekskluzivnost repertoara utoliko što se ona odnosila kako na besprekoran izbor samih kompozicija koje su se tu našle, tako i na atraktivnost glavne zvezde – kineskog tinejdžerskog klavirskog maga po imenu A Bu. Pod upravom iskusnog Fabrisa Bolona, vrškom ispunjena dvorana Kolarčeve zadužbine uživala je ovde u delima Leonarda Bernštajna (Divertimento za orkestar), DŽordža Geršvina (Koncert in Ef I „Ja imam ritam“ za klavir i orkestar) i Dmitrija Šostakoviča (DŽez svita br. 2). Plus jedan Djuk Elington na bis, pod rasprskavanjem vatrometa.

Oživljavanje vremena ‘sveg tog džeza’ od pre otprilike nešto manje od čitavog veka, započelo je ovde poletnim i toliko samo svežim Bernštajnom, koji kroz nisku osobenih stavova u svom Divertimentu za orkestar (1980) demonstrira oduševljavajuće preobražaje ljupkosti i čudesnosti u urnebes, burlesku, opijenost u sred kakvog karusela, zapadanje u sami vergl grada, gde caruju ples i večernja spremnost za zabavu i šampanjac erosa, slatki haos svih žanrova ukratko, uzbudljivu smešanost nezaboravnih muzičkih uspomena, kao u kakvom genijalnom koktelu.

No, to je tek samo uvod u vrhunski ‘cool’ sedamnaestogodišnjeg jazz eksperta A Bua, koji ovde tumači čak dva izabrana Geršvinova komada za klavir i orkestar. NJegove godine muzičkih studija na Centralnom muzičkom konzervatorijumu u Pekingu, od pre nekog vremena dobijaju sjajnu pijanističku i jazz oštricu na njujorškom „DŽulijardu“, pa ovaj kinesko-američki obrazovni dijamant nikako niste smeli propustiti. Našavši se ovde na primarno klasičnoj sceni, ali u programu koji svakako izvrsno leži njegovoj zvučnoj senzibilnosti, A Bu je već u Koncertu in Ef (1925) prosuo deo zamamnih dragocenosti iz svoje riznice blistavog zvuka klavirskih kristala, ma čistih brilijanata, da bi u „I Got Rhythm“ varijacijama (1934) otišao i korak dalje, prikazavši još mnogo više od tek bespogovorne tehničke nabrušenosti svojih prstiju. Bila je to jedna egzotična avantura kroz Geršvinov klasik, u kojoj A Bu briljira bojama i raznovrsnim jezicima svog pijanističkog govora, ostajući dostojanstven, kako to umetničkoj sceni i priliči, ali nudeći zauzvrat jedan toliko nov i osoben uvid u prisan nam zvuk, da se nad njim ozbiljno zamislite. Biće uzbudljivo pratiti njegovu karijeru u budućnosti.

I, napokon, veliki Dmitrij Šostakovič u svojoj Džez sviti br. 2 iz sredine pedesetih prošlog veka, koja obogaćuje orkestar Beogradske filharmonije nekim novim instrumentima u svom sastavu, dodajući tako njegovoj već neporecivoj zvučnoj privlačnosti. Herojski grandiozan uzmah, zdušno učešće celokupnog ansambla, smlavljujuća lepota melodija, sa razgovetnim prisustvom svakog pojedinačnog muzičara, sve zajedno nosi vas ove specijalne večeri poput kakve moćne reke, furiozno rasplamsane siline, na jedan majstorski način koji toliko srcu godi. Bravo i srećno u Novoj 2017!