Savest kao oportunitet

Priča o istoimenom broju porotnika u preispitivanju sopstvenog sistema vrednosti, ispred presude optuženom po osnovanoj sumnji. Danas je to kultno ostvarenje koje ustanovljava sudsku dramu kao svojevrsni podžanr.

„12 reči“ predstavlja verifikacioni kod za virtuelni novčanik kriptovaluta i triger naziv autorske serije Jelene Stolice – režisera, producenta i njenog lid scenariste. Ova takoreći doskoro nepoznata devojka je nakon Soje Jovanović tek druga rediteljka serija u nacionalnoj TV produkciji.

Debitovala je dokumentarnim filmom „Tierra Utopia“ o Gordilju – španskom radničkom vođi na Beogradskom festivalu dokumentarnog filma 2018. Predvodeći tim takođe novih imena televizijske dramaturgije (M. Milosavljević, N. Nikolić, M. Čulić, S. Spasić, M. Cvetković), iako pod krovom Telekoma, kroz sopstvenu nezavisnu produkciju, iznela je neočekivano jednu od boljih serija sezone.

Uz sve dodatne pohvale i za fotografiju i soundtrack serijala.

Jelena Stolica reafirmiše sudnicu kao scenografiju i pravosuđe kao pozornicu države i društva našeg vremena, doduše, nažalost, samo stereotipa o trećoj grani vlasti.

U jugoslovenskoj televizijskoj kinoteci Arsenije Jovanović se svojevremeno trudio da stvori domaći pravosudni pandan Lametovom filmu: od TV drame „Slučaj Openhajmer“ (1970), preko „Sarajevskiog atentata“ i „Paljenje Rajstaga“ do „Zašto je pucao Alija Alijagić“ (1974). Ipak dominantan narativ, poput „Parničara“, postaće iskarikirana stvarnost u serijama Siniše Pavića, sudije po dnevnom pozivu.

Osnovni zaplet i mizancen – „12 reči“ ipak ne vuku iz „12 ljudi“, koliko iz filmova Sidnija Polaka „Firma“ (1993) i Tejlora Hekforda „Đavolji advokat“ (1997). Miloš (Viktor Savić) je advokat pripravnik u kancelariji Tomislava Grubora (Tihomir Stanić).

Ta korelacija nadalje prelama sve odnose, prožimajući paralelne tokove priča. Od hercegovačke narkomafije, iz Centralnog zatvora predvođene tzv. ratnim vojvodom Čečerinom (Nikola Pejaković) do pritajenih ljudi sa periferije, iz virtuelne strukture sveta kripto rudnika.

Jedni, brutalni na način da fikcija može samo da potkazuje život, kako smo sve ove godine do prošle nedelje pratili u ratu kavačko-škaljarskog klana. Drugi superiorni u sintagmi da znanje predstavlja moć, poput paradigme Reddit – GameStop – Wall street revolucije.

Viktor Savić ovom ulogom zrelosti konačno izlazi iz manira „Šišanja“, prevelikih cipela Milutinca iz „Montevidea“ i nedorečenosti lika serije „Pet“.

Kandidujući se sada za dostojnog naslednika noir žanrovske faze Aleksandra Gavrića i Bate Živojinovića i filmova Žike Mitrovića.

Tika Stanić drugačiji, ali slično suveren (poput lika Marjanovića iz „Ubica mog oca“), prvak drame igranog serijskog programa, i Ivana Vuković, koja opravdava poverenje iz „Mog jutarnjeg smeha“.

Inaugurisan je čitav niz novih mladih i dobrih crnogorskih glumaca: Filip Đuretić, Miloš Pejović, Petar Novaković, jednako otvorena vrata bosanskoj školi kroz epizode Mirsada Tuke i Davora Golubovića.

Tu je takođe Kolja Pejaković, autentičan i verodostojan kao što je bio Pavle Vuisić nekad.

Nebojša Milovanović (tužilac) stalno je solidan, s razlogom je omiljen. Napokon tandem gikova, takoreći IT freelansera: Filip Đurić u kristijanbejlovskoj transformaciji lika i Denis Murić u kontinuiranom kvalitetu izvedbe.

Jednom kada se akteri sapletu o slučajni splet okolnosti, taj opšti pritisak do kolektivnog pucanja otključaće savest glavnog junaka, njegova katarza postaće rasplet oportuniteta.

Proces legalizacije kriminalnih poslova i pranja prljavog novca je ovdašnja svakodnevica.

U takvom društvenom kontekstu, „12 reči“ sledom radnje i slikom likova su recepciji ovdašnjeg gledaoca prijemčiv triler poput prošlogodišnje „Grupe“.

U ovonedeljnom finalu emitovanja, iako hendikepiranu zbog termina treće serije na Prvoj televiziji, i ko je gledao i ko je propustio, preporučujem je kao najbolju u dominantnom srpskom kriminalističkom žanru između „Južnog vetra“ i „Klana“ s jedne i „Tajkuna“ i „Močvare“ s druge strane.

Žigosani u reketu

U komparativnom antiklimaksu, „Žigosani“ su držali loptu duže od pet i igrali u reketu više od tri sekunde, ne držeći se zlatnog pravila da manje je jednako više.

Druga sezona iz dva poluvremena i ukupnom trajanju od čak 46 epizoda, kao maltene jedina igrana ekskluziva na kanalu Nova S u 2020, okupila je čak 14 scenarista i tri reditelja. Njen generator našeg deficita pažnje i povremene dosade  bila je prevelika ambicija da bude lokalpatriotska, regionalna i generacijska priča.

Da neozbiljno uzima sopstveni socijalni storyline tranzicije kroz sraz medija, politike i biznisa (građevinske industrije real estate-a), a da se vozi na izduvanoj lopti (nakon „Montevidea“ i „Bićemo prvaci sveta“) scenografije sporta.

Nad neupečatljivošću akvizicija Filipa Šovagovića i Enesa Bešlagića, ipak stoji izvanredni utisak i budućnost velikih očekivanja od Mione Marković i Ive Ilinčić.

Baš kao što je otkrovenje šarmantno šeprtljasti Jovan Jovanović (npr. kao mladi Smoki Samardžić) zavodljiviji od izveštačene, tim slabije uloge Nebojše Dugalića.