Savin: Tih godina se sećam sa nostalgijom jer je bilo otpora

Devedesete jesu period koji je proizveo mnogo dramskih situacija. To je ono što je nama važno i značajno. U ovoj predstavi se taj period posmatra na jedan indirektan način. Reflektuje se na intimne sudbine pet žena koje su majke, ćerke, supruge, ljubavnice… Kroz njihove sudbine mi otkrivamo dimenziju raspada našeg porodičnog života“, kaže u razgovoru za Danas reditelj Egon Savin šta je bio motiv i cilj za stvaranje predstave „Devedesete“, koja će premijerno biti izvedena 27. marta na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta.

Savin, inače reditelj najdugovečnije predstave u Narodnom pozorištu („Kir Janja“ koja se izvodi punih 20 godina), odlučio se da o devedesetim govori kroz praizvedbu komada Gorana Milenkovića. U predstavi igraju: Radmila Živković, Olga Odanović, Anastasia Mandić, Milica Gojković i Dragana Varagić, a sudbine njihovih junakinja, predstavljene kroz crni humor, daju sliku burnog vremena kojim je završen 20. vek.

* Zašto je važno danas govoriti o devedesetim?

– Devedesete su najturbulentniji period od Drugog svetskog rata do danas na području celog Balkana. To je bilo surovo, ratno vreme, prepuno mržnje i jednoumlja, turbo-folka i svake vrste neukusa i raspada. S druge strane, devedesete su i romantične u odnosu na ovo vreme. Ja ih se na izvestan način s nostalgijom sećam. Jer je bilo otpora. Bilo je jasnog i čistog otpora, koji se dešavao svakodnevno na ulicama. U tom smislu, ovaj narod je pokazao svoj vitalitet, svoju sposobnost da razlikuje dobro od zla. To je povod za jednu predstavu. Naravno, devedesete nisu u ovom komadu direktno mesto radnje i zbivanja. To je refleksija, politička okolnost koja je uticala na raspad porodice.

* Zašto tu porodicu predstavljaju samo žene? Gde su muškarci?

– Jer su porodice raspadnute. Te majke više nemaju svoje sinove, poginuli su u raznoraznim obračunima. Izgubile su svoje muževe u atentatima. A neki su se zagubili u pecanju, kockarnicama ili u kafanama. Zaista je bilo mnogo uticaja tih spoljašnjih okolnosti na intimne drame. Jednostavno rečeno, meni je cela ta građa dobar materijal za pozorište. Ta turbulentna, ratna vremena, ali bez direktnog komentara, sa prisustvom cele te krize, u pozadini su porodičnih zbivanja.

* Da li smo dovoljno odmakli da danas možemo objektivno da sagledamo taj period devedesetih? Živimo li danas samo nastavak tog vremena?

– U predstavi „Tamna je noć“ Aleksandar Popović i ja, i Bora Đorđević, koji je saradnik i na ovoj predstavi, takoreći smo vršili direktan prenos ratnih zbivanja i komentarisali to ludilo političke turbulencije. Naravno da smo se odmakli. Možda ta distanca nešto znači za istoričare i sociologe, ali za nas pozorišne ljude postoji ta nesrećna sudbina pojedinaca zagubljenog u sopstvenom životu, koji pokušava da se orijentiše, da nađe smisao, svrhu, da odgovori sebi na osnovna pitanja koja mu postavlja njegov život. Pozorište se zadovoljava tim materijalom.

* Devedesete najviše pamtimo po toj sprezi kriminala i politike, čega se dotiče i vaša predstava. Koliko je i danas ta situacija vidljiva u društvu u kome živimo?

– Pa ne znam koliko je sve to vidljivo, ali je očigledno prisutno i svakodnevno se događa. Ja svoju stvarnost, tu političku situaciju, percipiram preko televizije. Ja je zapravo ne vidim, možda zato i što ne želim da je vidim, jer sam sklonjen u azilu teatra. I onda mi promišljamo tu stvarnost kao povod za stvaranje nekih umetničkih vrednosti. To je ono čemu sam posvetio život. A ovo, politika… to je jedan užas. To je zaista jedna gomila laži, koje postaju nepodnošljive i toliko providne da vređaju ukus i zdrav razum.

* Porodica o kojoj govorite u predstavi, da li je ona danas drugačija?

– To su univerzalne stvari. To je vezanost majki za sinove, ćerki za očeve, ljubavnica za svoje ljubavnike, žena za muževe… To je nešto univerzalno i snažno. Dobro napisano, sa mnogo crnog humora, ironije i istine. I ja sam uveren da će to publika rado gledati.

* Pomenuli ste predstavu „Tamna je noć“, gde ste takođe sarađivali sa Borom Đorđevićem. Koliko ima veze između ove predstave i tog kultnog komada?

– Na neki način je ova predstava slična komadu koji smo radili pre jedno 20-ak godina. Samo što je to bio direktan prenos ratnih zbivanja, kao što sam rekao. Živi prenos. Dok su išli tenkovi za Vukovar, mi smo imali priču o invalidu s Vukovara. Ovo je nešto sasvim drugo u tretmanu, ali u senzibilitetu, u osećanju sveta, estetici, vrlo slično predstavi „Tamna je noć“. To mi je drago. Bora Đorđević je napravio izvanrednu muziku i fantastičan tekst songova koji imaju svoje mesto u predstavi.

Rušenje režima

„Devedesete su i romantičarski period. Prisećamo se u predstavi kako smo bili u kafanama i na ulicama celu noć. Kad taj novac nije vredeo ništa. Kako se tu razvio jedan kolektivni duh istinskog otpora, koji je na kraju ipak doveo do smene vlasti. Rušenja režima. Ne znam koja je to zemlja u okruženju uspela da sruši svoj režim“, kaže Egon Savin.

Adaptirali smo se na najgore

Egon Savin pokušavao je šest godina da postavi komad Gorana Milenkovića pre nego što je došao u Narodno pozorište. Milenkovićev dramski prvenac prvobitno je nosio naslov „Laka nam zemlja“. Za ovaj tekst Milenković je osvojio i nagradu „Slobodan Selenić“. On kaže da je reč o jednoj furioznoj predstavi, koja je „kao pucanje u usporenom snimku – izuzetno napeta, brutalna, nepoštedna“.

„Kraj veka sumiran je u par mikropriča. Mogao sam da smislim tridesetak uzbudljivijih i zanimljivijih priča, ali na kraju nije bilo važno koliko su to strašne priče. Svi smo videli i živeli u tom periodu, znamo koliko je to bilo stravično. Imamo šansu da konačno iskoristimo taj odmak. U predstavi se na taj način sagledava u kojoj meri je bila razorna ta mržnja kojoj smo svi bili izloženi. To je milje u kom se desio nacionalni prelom“, kazao je pisac na konferenciji za novinare. On dodaje da su na sceni samo žene, jer se na taj način postavlja pitanje gde su muškarci nestali devedesetih. „I ko će rađati? Kako ćemo rađati narod u ovom novom veku? To nije više pitanje roda, mislim da smo došli u vreme gde imamo vođe i pokorne. Iz tog braka vidimo da se ništa ne porađa“, dodaje Milenković.

On objašnjava da se predstava slučajno poklapa sa „velikom državnom promocijom nataliteta“. „Ja mislim da se mi suštinski rađamo samo na papiru. Lišeni smo svake odgovornosti u celom tom besmislu“, kaže dramski pisac, dodajući da smo prestali smo da se borimo, bunimo. „I u tim turbulentnim devedesetim ljudi su se bunili. Danas su se ljudi adaptirali na zlo. Adaptirali smo se na najgore. Zadržali smo tu mržnju kojom smo bili zasuti devedesetih i sada je samo rasipamo na internet forumima. I dotle seže naša građanska, duhovna i moralna akcija. Zato nema pobune danas“, zaključuje Milenković.