Savremeni čovek radije pamti istoriju sporta nego istoriju ratnih zločina

U razgovoru za Danas Enes Halilović govori o svom romanu, pisanju, susretu sa čitaocima, ali i o književnosti u vreme pandemije virusa korona.

Glavni junak vašeg romana Semir Numić suočava se sa prošlošću svoje porodice. Koliko ga ona određuje?

– Čovek, koja god vrata otvorio, neminovno nabasa na prošlost. Da li je Semir Numić glavni junak moje priče, možda i jeste, ali nisam siguran. Možda to nije ni bitno. Koliko je on određen prošlošću? Koliko i svi mi. Ako se setim Eliota, setim se najpre onog stiha da su vreme prošlo i vreme sadašnje sadržani u vremenu budućem. Životna zagonetka je sadržana u odnosu ta tri vremena koja pak čine jedno vreme. Čini mi se da je jedna od glavnih životnih nauka kako čoveka naučiti da živi u sadašnjem vremenu. Kako sebe naučiti da iskoristimo današnji dan. Ja živim sada i ovde. Možda se to i ne može shvatiti bez razumevanja prošlosti. Oduvek beše važno u literaturi da postavimo sebi pitanja – ko sam? šta sam? odakle dolazim? gde idem? To se pitao kazivač Gilgameša. I Šeherezada se to zapitala čim je započela pripovedanje. Istorija poezije juri za čovekom kao što senka juri za telom.

Zbog čega jaje ima bitnu ulogu u vašem romanu?

– Ab ovo. I još nešto: od činjenice praviti simbol, simbol izliti u fabulu, fabulu ukoričiti kao činjenicu. Svako mora da probije ljusku svoga sopstva.

Da li je to pobeda života nad smrću ili…

– Mislim da život i smrt nisu u sukobu. Svako živo biće smrt će okusiti. Mi gledamo kako materija menja stanja, ali hajde da vidimo šta je iza materije. Koja me sila tera da pričam priču? Koja me sila tera da čitam priče? Zašto sam krenuo u potragu za ocem? Zašto je Edip sreo oca na raskrsnici? Šta je iza rešene zagonetke? Nešto nas čeka iza smrti. Nešto nas čeka i iza smrti Sfinge. I u Tebi je vladala zaraza kao što danas vlada u svetu. Na život i smrt gledam kao na belance i žumance jednog te istog jajeta.

Treba li u svakom dvorištu danas imati nojeve, da se prisetimo stida?

– Noj ne zabija glavu u pesak, ali to ne radi ni čovek. Savremeni čovek ima sve manje stida; kao što svedočimo, svud po planeti vrzmaju se neki tipovi koji bestidno nude razne ideje i usiljeno skreću pažnju na sebe. Posebno me živciraju mnogi koji siluju internet tako što objašnjavaju razne nauke za koje nisu stručni. Pogledajte kakvi sve diletanti pričaju o virusima, o vakcinama…

U romanu rekonstruišete traumatične istorijske događajaje kao što je streljanje u Kragujevcu, prepliću se kolektivna i individualna trauma, koliko pisanje o njima može biti otrežnjujuće?

– Beše to strašan oktobar. Interesantno, sve manje se govori o tom strašnom događaju. Snimljena su samo dva filma o kragujevačkom oktobru. Nikada na kvizu nisam video neko pitanje o tome. Iz mog romana proizilazi da savremeni čovek radije pamti istoriju sporta nego istoriju ratnih zločina. Ja već dugo znam da u sirovosti života živi tragikom ogrnuta poezija, strašna poezija proizašla iz iskustva. Istraživao sam stradanje u Kragujevcu, pročitao sva svedočanstva. Iz tih kazivanja crpio sam segmente koji su pohranjeni u mom romanu kao horska pesma, po Aristotelovom uputstvu. Jeziva su ta sećanja. Neko pametan se setio početkom osamdesetih godina XX veka da to zabeleži. Dokumentarno može biti otac literarnog. Ja sam umetnik, a svaki istinski umetnik mora biti spreman pogledati u svaku tragediju, u svaku ranu. U bližoj i daljoj prošlosti bilo je mnogo tragedija na Balkanu. O nekima sam već pisao, a o nekima imam želju da pišem.

Mnogo se govori o suočavanju sa prošlošću, da li se sintagma kultura sećanja kod nas banalizuje i može li roman poput vašeg doprineti da suočavanje sa nama samima i društvom u kome živimo bude isceljujuće?

– Svi procesi su u pojedincima. Društvo, to je zbir pojedinaca. Većina ljudi je neiskrena u većini životnih, društvenih i ličnih pitanja. Čak i kad čujem istinu iz nekih usta, zapitam se – šta je namera u srcu. Mnogo je neinformisanih ljudi, postoje i veoma su opasni poluinformisani ljudi, najgori su oni dobro informisani koji selektuju činjenice, a neupotrebljivi su oni preinformisani koji primaju hiljade nepotrebnih informacija dnevno i tako zamute sebi mozak. Istina je vidljiva kao pun mesec u mrkloj noći, ali malo je otvorenih očiju.

Primetili smo da vodite računa o imenima čija značenja nose prirodu ili sudbinske okolnosti nekih likova; da li je to baš kod svih likova u romanu i da li je to u svim vašim romanima, jer smo primetili da postoje tačke dodira između njih?

– Ne volim da otkrivam moje strategije, ali tek da kažem – negde je značenje, a negde zvuk koji takođe ima značenje. Što se drugog dela vašeg pitanja tiče, da, moji romani imaju neznatne dodirne tačke i funkcionišu kao sistem spojenih sudova, ali manja celina nije opterećena većom konstrukcijom kao što vrata i prozori mogu biti u istoj sobi, od istog materijala, ali imaju različite funkcije.

Da li vam u doba pandemije virusa korona nedostaju književne večeri i nastupi pred publikom?

– Nadam se da ćemo se uskoro ponovo sretati. Postoji nešto čarobno, to je radoznalost čitalaca; publika – svi ti ljudi koji žele da čuju priču, koji traže pesmu da je smeste ispod kože i ponesu kroz život. Radoznao čovek je bogat čovek. Takvi ljudi postoje kao što postoje i dobri ljudi, ali nekako su raštrkani, zamajani tugom i nemaštinom, ophrvani besmislom i nasiljem koje vlada širom planete. Za veliku reformu čovečanstva potrebno je da što veći broj ljudi istovremeno prođe kroz iste doživljaje; usled tehničkih mogućnosti, to nikad nije bilo lakše, ali sve izgleda teško i turobno kao da nikad nije bilo teže. Mnogo je pojmova koji postoje ne da bi privukli pažnju na sebe nego da bi odvukli pažnju sa drugih pojmova.

Prema vašem romanu „Ako dugo gledaš u ponor“ reditelj Zlatko Paković je postavio predstavu. Možete li nam reći kakvo je bilo iskustvo uprizorenja književnog teksta za teatar?

– Iskreno, strepeo sam da li će duh mog romana zalepršati u drugom delu, to je pozorišno delo. Ali duh romana ukazao se na sceni. Umetnost ima tu sposobnost da se hrani umetnošću i tako se uvećava. Publika je bila oduševljena, kompozicije u pesmi su tekle niz vene glumaca i publike. Napetost pojedinih scena je ista ona napetost iz mog romana. Bio sam srećan što vidim kako umetnost, prilikom izvođenja, katarzično deluje. Glumica je pitala žene u publici da li među njima ima neka Nejra Bugarin koja je nasilno seksualno upotrebljena, i, verujte mi, a postoje mnogi svedoci, neka dama u publici je rekla da je bila u sličnoj situaciji. Mnogima su, tada, krenule suze. Glumci su briljirali, moram to reći. Video sam sreću na njihovim licima, a ponajviše mi je značilo to što su publika i umetnici, nakon predstave, nastavili druženje na sceni – razmenjivali su reči i osećanja. Nadam se da će predstavu uskoro pogledati publika širom Srbije i Balkana i da će, i na taj način, osetiti onaj nemir koji je mene gonio na pisanje.

O sagovorniku

Pripovedač, romansijer, pesnik i dramski pisac Enes Halilović rođen je 1977. u Novom Pazaru. Objavio je zbirke pesama: Srednje slovo (1995, 2016), Bludni parip (2000, 2017), Listovi na vodi (2007, 2008, 2008), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), Zidovi (2014, 2015) i Bangladeš ( 2019). Autor je zbirki priča: Potomci odbijenih prosaca (2004), Kapilarne pojave (2006) i Čudna knjiga (2017, 2018). Napisao je dve drame In vivo (2004) i Kemet (2009, 2010). Napisao je romane Ep o vodi (2012), Ako dugo gledaš u ponor (2016, 2017) i Ljudi bez grobova (2020). Osnovao je književni časopis Sent i književni veb časopis Eckermann. Prevođen je na preko dvadeset jezika. Dobitnik je brojnih nagrada: „Meša Selimović“, „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, „Ahmed Vali“, „Stevan Sremac“, „Sergije Lajković“, „Zlatno slovo“ i Zlatna značka KPZ Srbije.