Prvi put, jula 1982, bila je to šljunkovita obala Tibra. A potom, tokom gotovo dvadeset godina provedenih u policiji, najrazličitija mesta: od deponija do luksuznih vila. Čendler je napisao: na kraju krajeva, zar je važno kada si mrtav?
Ali jedno sam naučio za sve ovo vreme.
Važno je ono pre, ne posle.
Video sam spokoj u očima onih što su umrli od neočekivanog udarca u slepoočnicu ili onih što su otrovani u snu. Video sam strah onih koji su se najednom našli ispred pištolja ili noža znajući da će koji minut potom crći. A video sam i onu neprihvatljivu, staloženu pomirenost, gotovo olakšanje, onih koji su pre smrti prošli kroz pakao.
Gledam u oči dvadesetjednogodišnje Donatele Karuzo, ubijene na ovoj plaži, i znam da je bila srećna što umire samo da bi se sve konačno svršilo.
„Fotografiši joj oči“, naređujem forenzičaru.
Potom se obraćam dežurnom patologu.
„A vi joj ih onda zatvorite.“
Ostija se nalazi na otprilike pola sata udaljenosti od Rima. Zimi bogata ljudima, a leti još bogatija zbog svojih plaža, kupališta i diskoteka na otvorenom.
Donatela Karuzo došla je tu sinoć, da igra na pesku u Bič Densu sa stotinama vršnjaka, koristeći priliku prvog vikenda letnje klime. To već sa sigurnošću znamo od drugarice s kojom je bila i koja ju je uzalud tražila oko tri ujutru kako bi se zajedno vratile kući. Mobilni telefon joj je bio isključen i devojka je na kraju skupila hrabrost, pozvala je Donatelinu kuću, a otac je potom obavestio policiju Ostije o nestanku. Telo je pronađeno u zoru, u jednoj svlačionici kupališta Dva vesla, pet stotina metara od diskoteke u kojoj je Karuzova nestala. A policija Ostije je odmah obavestila moje odeljenje, Ubistva.
„Ko je dežurni istražni sudija?“
Inspektor Antonio Kopola, Napuljac koji je uveliko zagazio u petu deceniju života, britke južnjačke ironije koji neprestano smatra da trpi nepravde, već je bio u Ubistvima kada su meni poverili odeljenje. Kolege su ga prozvale Patuljak, ali to nije ugušilo neobuzdani šarm koji ga je već doveo do dva razvoda i mene prisiljava da ga držim podalje od istraga u koje su uključene prelepe žene, čak i sada kada je srećno oženjen, a ima i sina.
„Ecio Konti, obavestio sam ga ja. On je dežurni, ali neće doći. Rekao je da ima poverenja u vas i da ga uputite u slučaj kada se vratite u Rim. Hronična lenština…“
Na sreću, najveći broj istražnih sudija je takav, ne izlazi na mesto zločina, čeka izveštaje, daje neodređene instrukcije koje mogu da prilagodim vlastitim načinima vođenja istrage. Ecio Konti je savršeni primer. Ali nije mi drago što se Patuljak tako izražava o službeniku javnog tužilaštva.
„To te se ne tiče, Kopola. Hoćeš li da ostaneš ovde s forenzičarima i patologom da prikupiš prve informacije ili ćeš da ideš u Rim da obavestiš roditelje devojke pre nego što saznaju preko radija?“
Vidno je prebledeo.
„Više bih voleo da ostanem ovde, gospodine. Ako želite, ispitaću i zaposlene u diskoteci i kupalištu, već sam ih pozvao.“
„Dobro. Saslušaj i drugaricu s kojom je devojka došla da igra. Videćemo se kasnije u kancelariji.“
Rim je mnogolik. Postoje luksuzni stanovi Kamiluče, lepe starinske kuće Pariola i Pratijs, vile i blještavi neboderi Eura. Ako si iole bitan, jer potičeš iz bogate porodice, ili imaš dobar posao ili dobro umeš da kradeš, živiš na nekom takvom mestu. Ostali, međutim, žive na mestima poput onog gde stanuju Karuzovi. Estetski manje prijatnim, ali znatno stvarnijim.
Kuća u predgrađu Otavija, smeštena između pruge i auto-limara, već je znak skromnog ekonomskog uspeha, ako ne i uspona na društvenoj lestvici. Lepo uređena baštica, ofarbani okviri, pastelne boje, nameštaj koji je napravio neki prijatelj stolar.
Zvonim i vrata mi otvara tinejdžerka od oko osamnaest godina, savršena kopija Donatele Karuzo, lica zgrčenog od strepnje. Pokazujem joj standardnu legitimaciju na kojoj piše samo „policija“, a ne i „Odeljenje za ubistva“.
„Ja sam Mikele Balistreri. Jesu li ti tu roditelji?“
„Da, ja sam Alesandra, Donatelina sestra.“
Vodi me kroz hodnik. Čuju se glasovi i u pozadini televizor. Sigurno su tu prijatelji i rođaci koji iščekuju vesti. Moram da požurim pre nego što svi okupljeni ne saznaju iz dnevnika da je njihova ćerka, sestra, rođaka, prijateljica pretučena, silovana, a potom i zadavljena.
Tog prvog puta, pre gotovo dvadeset godina, kada sam se našao pred roditeljima Elize Sordi ispred svoje kancelarije, uspeo sam samo da kažem žao mi je i da zatvorim vrata pred njihovim licima koja su se raspadala. Ostario sam od tada. Imao sam nešto više od trideset godina, a sada sam prešao pedesetu. Ali proteklo vreme nije me promenilo. Sve cigarete, sav viski, sve žene čije telo sam trošio i ubijao dušu nisu pomogli niti da sahranim prošlost, niti da poželim neku novu budućnost. Nismo uopšte tvorci vlastite sudbine, glumimo beznačajnu ulogu u nečemu što ne razumemo, a naše velike lične tragedije ne vrede više od mrava kojeg sam upravo zgazio prolazeći kroz dvorište.
Samo radim svoj posao. Tražim ubice dok ih ne uhvatim. Ne znam da tešim, nisam u stanju da razumem bol jednog oca ili majke. Zato mi je danas lakše da ih gledam u oči dok im govorim iste reči koje sam izrekao 1982. Elizinim roditeljima.
„Žao mi je.“
Prevod sa italijanskog: Marija Pejić
Autor je poznati italijanski romansijer, autor Trilogije zla, čija je proza nedavno objavljena u knjizi Čitanje Italije u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
