Foto: Miroslav Dragojević„Zove se Bond, DŽems Bond, po bosanski DŽemso“, predstavlja Ibrica Jusić svog četvoronožnog ljubimca – belgijskog ovčara starog sedam godina, koji će mu praviti društvo na koncertu u petak od 21 sat u Dvorištu Kapetan Mišinog zdanja.
Pre nego što je počeo da odgovara na prvo Danasovo pitanje – koji mu je ovo pas po redu, umesto Ibrice dubokim glasom javio se Bond očito iscrpljen što mora da sluša ko zna koji po redu intervju. „Radimo!”, odsečno mu uzvrati Ibrica gledajući ga pravo u oči na šta Bond, ne baš u maniru opasnog agenta, poljubi svog prijatelja i stavi mu šapu na ruku u znak izvinjenja.
Koji vam je ovo pas po redu i da li uvek birate ovu „marku”?
– Ne, ja samo volim dugodlake. Prvi je bio „belgijanac” Vagabondo, drugi mešanac škotskog ovčara i njufaundlendera, treći Arčibald, škotski ovčar, a ovaj sad je belgijski crni ovčar, moja davnašnja želja. Meni treba radni pas koji će me čuvati na mojim putovanjimai s jedne strane a s druge, pas koji može ić’ u školu s tisuću djece bez straha da će nekoga pojesti.
Da li je neki od vaših četvornožnih drugara pokazao muzički talenat s obzirom na to da su uvek uz vas na sceni ?
– Oni reagiraju. Svaki nakon nekog vremena zna kad je koncert gotov. Obično dva sata leže i točno zadnje dvije, tri, pjesme počnu se protezati na prednje noge, kao poklone se. Ja to prevedem s „‘ajmo stari, koncert gotov. Diži lulu, ‘ajmo kući.”
Šta ćemo čuti na koncertu?
– Jedan lijepi prijesek imajući u vidu da sam pre dve godine obeležio pet decenija svog rada. Program se zove od „Šekspira do sevdaha”, tako da će biti svega – i francuske šansone, kancona, mojih autorskih pjesama i promoviraću moj zadnji album „Harlekino“.
Vi ste muzička ikona bivše Jugoslavije. Kako gledate na taj prostor danas i da li ste jugonostalgični?
– To je u biti duga priča, bilo je lijepih stvari, bilo je i ružnih, ali nisam opterećen ono, što bi se reklo, jugonostalgijom. Čujte, imam svoju kuću, imam svoj dom, prijatelje koje sam imao i prije bez obzira na to da li su iz Francuske, Srbije, Bosne ili Makedonije.
Kako se danas živi od posla kojim se vi bavite i šta je tajna dugog i uspešnog trajanja?
– Mogu pristojno živeti od onoga što volim. LJubav prema glazbi, prema ljudima. Ja volim reći da ovo što radim ne smatram zanimanjem već jednom misijom i zadaćom od boga koji mi je dao malo talenta i rekao: ‘ajde kroz ovaj prohod koji se zove život, pjevaj ljudima i čini ih sretnim i oni će tebe automatski činiti sretnim.
Da li ste imali uzore u muzici?
– Uf , ali nikada samo jednog. Mi u Dubrovniku smo slušali talijansku glazbu. Prvo je bio Karuzo, o čemu ću sutra pričat’ na koncertu, onda Domeniko Modunjo… kasnije Đino Paoli, potom se pojavio Arsen kod nas. Slušao sam onda Francuze dok nisu došli Englezi i sve potaracali ali uvijek mi je u ovom što radim na prvom mjestu tekst ili stihovi jer ako nemam što reći ljudima onda ne izlazim na scenu.
Kako pamtite Beograd?
– Znao sam doći na beogradska ljeta u Domu omladine i tu svirati po sedam dana, tako da me za Beograd vezuju, stvarno, divne uspomene. Zahvalio bih se organizatorima festivala BELEF koji je, prema programu, rekao bih, urađen dosta ozbiljno. Nije čvrga, odnosno, što bi mi rekli gaža. Mislim da ću posle ovog konceta bar jedanput godišnje dolaziti u Beograd.
Kako nastaju vaši albumi?
– Nema više tu puno zvuka bas gitare, bubnjeva, elektronike, samo smo nas tri čovjeka u studiju. Elvis Stanić, moj producent, svira gitaru, mandolinu, harmoniku, moj Saša Olenjuk, koncert majstor koji svira violinu i ja. Mi za dva dana napravimo album i onda se začudim kad čujem „šest mjeseci sam bio u studiju i snimao“. Ma šta radiš šest mjeseci. Vježbaj doma pa dođi u studio. Štedi lovu.
Nastupali ste mnogo u Jugoslaviji, ali i u Francuskoj gde ste radili nekoliko godina, te Švedskoj i tako dalje. Možete li da profilišete svoju publiku?
– LJudi su svugdje isti kada im pristupite iskreno i otvorite se. Znate, mene su Francuzi učili: „čuj, ti kad si na sceni, ti se moraš pretvoriti u čarapu u koju svako ima pravo da zavuče ruku i okrene te naopako da vidi što je u tebi“. To je taj francuski pristup – ili se daješ ili se ne daješ. Francuzi su me još naučili da kad se stupi na scenu, iza se ostavljaju svi problemi koje imate. Ja sam na sceni dva i po sata. Treba se borit sa hrpom ljudi. Moji koncerti su, u stvari, satkani kao jedna priča, pa čak se može reći i muzička monodrama jer mi je svaka pijesma obilježila jedan deo života. Tako da pjevam i stvaram kao što živim. Živim kao što pjevam i stvaram.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
