FOTO: Zoran Međo– Rokenrol uvek eksplodira kada se radnička omladina pobuni, setimo se panka ili granža, regea… No, ako je rokenrol danas Tejlor Svift, onda bolje da ga nema. Moja generacija je verovatno poslednja koja je verovala da muzikom menja svet … – kaže za Danas Aleksandar Saša Janković, frontmen benda Instant Karma.
Instant Karma će tačno posle deset godina ponovo nastupiti u Beogradu, u subotu, 2. novembra, u Vikasha jazz klubu.
Gosti na koncertu su grupa STRAH i DJ Rocketman.
Janković koji povodom koncerta govori za naš list poručuje da će to biti veče kada će se slaviti muzika.
Koji vam je prethodni najdraži beogradski nastup i šta publika može da očekuje na predstojećem?
– Publiku u Beogradu očekuje nova Karma. Dalibor Kurjak na gitari, Aleksa Torbica, bas gitara, i Janko Hrubik, bubnjevi, iskustvo i mladost su najbolja mešavina. Može da se očekuje psihodelično putovanje kroz opus Instant Karme i zanimljive goste. Publika će dobiti najbolje, jer mi dajemo sve do poslednje kapi znoja, jedino tako možeš biti rokenrol. I da ne zaboravim – svako će uz kartu dobiti i poslednji album Instant Karme, koja se vraća korenima i zvuči žestoko. A, najdraži koncerti u Beogradu su mi uvek oni rani, na staroj Akademiji. Taj prostor je imao nešto u sebi i svi su bili tamo, od Koje pa do Slavka Štimca… Totalno ludilo.
Instant Karma nosi pohvale za svoje lajv nastupe, kako je dobila taj status status benda koji treba da se čuje uživo?
– Znaš, ljudi očekuju brit pop, a dobiju psihodelični MC5. Često mi prilaze posle koncerta i kažu: „Ovo nismo očekivali“. U Bajinoj Bašti mi prišao mladić i rekao: „Osećao sam se kao da lebdim u vazduhu i slušam mešavinu Sonic Youth-a sa Byrds-ma“. To je lep kompliment. Instant Karma jeste nosila status klupske atrakcije i benda koji zvuči bolje uživo, nego na studijskim izdanjima. Zato smo 1994. snimili live album „Kako ubiti Oktopoda“ u Mojo clubu u Senti. Taj album je odmah proglašen jednim od najboljih živih albuma na ovim prostorima. Ali to je bio jedan krug koji je morao da se završi, inače bi i danas ponavljali jedno te isto, a ja ne želim to.
Iza sebe imate i album koji je rađen za vreme bombardovanja War Sessions. Kako je nastao?
– War sessions je EP sniman 1999. u mom stanu za vreme bombardovanja, naravno kad je bilo struje. Nismo hteli na trgove da idemo i sviramo, ali smo hteli da zabeležimo tu nadrealnu atmosferu u kojoj bombe padaju, a mi putujemo u drugom smeru. Bili smo besni i to se oseti na izdanju, bes i bol su idealni za rokenrol.
I nastupi sa EXIT-a su ostali zapaženi. Zašto vas nema češće na festivalima?
– Instant Karma nije bend u sistemu. Nas nema na festivalima skoro pa nikada. Imali smo dva fenomenalna nastupa na EXIT-u, i jedan na Beer festu zahvaljujući nekim ljudima koji vole Instant Karmu. Ne pada mi na pamet da se ponižavam pred nekim hoštaplerima da bi nastupao na festivalima iza kojih stoji grad i država…
Da li postoje neke anegdote kojih se rado sećate sa koncerata?
– Kada bi počeo da pričam anegdote iz poslednjih 35 godina, napisali bi roman. U Gornjem Milanovcu su me priveli pred sam nastup jer su me pomešali sa nekim. U dubokom sećanju mi je ostala svirka za doček košarkaša 1998. kada su oni bili svetski prvaci. Nikada u životu nisam video toliko ljudi. Skamenio sam se, nikako da počnem da pevam… Pogled mi je bio uperen u grupu ljudi isped bine, mislim da su to bile delije koji su u glas uralale „dajte nam šarenog“. Ja sam bio taj u prugastoj jakni… Srećom, gitarista je počeo da peva. Zatim, tu je i koncert u Banja Luci gde smo svirali u hangarima za tenkove… Sećam se ljudi, imam lepa sećanja na razne frikove – umetnike, čudne tipove i lude devojke. Nekako se privlačimo. I uvek sam smatrao da su ljudi ono najbolje što ova zemlja i ceo ovaj region ima. Stvarno kvalitetni ljudi, žao mi je što neki odlaze.
Koje su iz tvog ugla najsnažnije razlike u atmoferi na koncertima nekada i sad?
– Koncerti su danas tehnički dignuti na viši nivo, ali ljudi više ne igraju na svirkama, i meni je žao zbog toga. Teška su vremena, prvo ludilo kovida pa onda ratovi. Oseti se to, ljudi se plaše šta donosi sutra i kuda idemo svi zajedno… Nemam odgovore, ali muzika pokreće i ja se nadam da Instant Karma može učini da se ljudi bar na trenutak osete opušteno i slobodno, da čuju našu poruku – LJubav ti zove ime – svejedno je da li će je uzeti ili odbaciti, neka sami odluče.
Interesantno je da su vam tekstove za pesme pisali i ugledni ljudi iz naše kulture, npr za „Džabuki boy“ tekst je pisao pisac i dobitnik NiN-ove nagrade Zoran Ćirić, a Cane iz Partibrejkersa je pisao tekst za vašu pesmu „Ne možeš mi ništa“…
– Magičnog Ćiru ili Zorana Ćirića sam upoznao na koncertu Instant Karme u Nišu. Neverovatan lik! Celo veče nam je pričao o bluzu, Čak Beriju i drugim ikonama rokenrola. Poklonio mi je njegovu knjigu „Nišvil“ i brzo smo se skontali. Rekao mi je i da piše pesme… Imali smo svirku na radiju B92 gde je Magični pevao, a moj gitarista Saša Koso ga pratio na slide gitari. Ja sam pevao prateći vokal. Kasnije mi je poslao kasetu sa dve pesme, a mi smo odabrali Džabuki boy. Iskreno, da sam ja neko, stavio bi Ćirića u sve medije da priča svoje priče, da prenosi svoje znanje o muzici kroz razne urbane legende. On to zna. Možda je težak lik, ali za teška vremena u kulturi potrebni su teški likovi, sa mozgom u glavi. Bilo je zadovoljstvo družiti se sa njim.
A Cane?
– Što se Zorana Kostića Caneta tiče, kada se doselio u Zrenjanin brzo smo se našli u svemu, družili non stop, slušali muziku i razgovarali o njoj. Slušali smo iste ploče i diskove, otkrivali jedan od drugoga. On je bio moj idol iz detinjstva, a prvi album Partibrejkersa je bio jedan od razloga zašto je Instant Karma nastala. U to vreme je izašao naš album „Dan za danom“, koji je jedan novinar populjavao. Cane je došao kod mene ljut i rekao „Pa moramo da mu odgovorimo“. Tako je nastala pesma „Ne možeš mi ništa“. Nešto kasnije su je i Partibrejkersi snimili, u potpuno drugoj verziji.
Nažalost, Cane i ja se više ne družimo, odavno. Jednostavno, postoji velika barijera, ja sam levo, on je desno. Ako izuzmemo muziku, sva druga gledišta su nam dijametralno suprotna. Ipak, i danas mislim da je on jedan od najboljih pesnika u našoj savremenoj kulturi, a prva četiri albuma Partibrejkersa su večita i vanvremenska remek-dela. Želim mu sve najbolje!
Kad smo kod diskutabilnih stavova kod muzičara, kako te je zatekla vest o smrti jednog od najpoznatijih domaćih rokera Bore Đorđevića?
– Bora Đorđević je veliki pesnik. Pričali smo 2018. i rekao sam mu sve što mislim… Iskreno, posle albuma „Muzičari koji piju“, prestao sam da slušam Riblju čorbu. Nije me zanimalo. Ne znam šta mu je trebalo to dnevnopolitikanstvo. Sećam se kada je u Džuboksu pričao o Belom albumu grupe The Beatles, da bi deset godina kasnije njegova tema bila baba Jula i kokarda… Jednostavno, to ne ide. Mislim da je i on na kraju to shvatio. Ipak je on legenda koja je napisala neke od najlepših i najboljih pesama jugoslovenskog rokenrola. Neka počiva u miru…
Kako vidiš trenutnu muzičku scenu u Srbiji?
– Muzička scena u Srbiji postoji? Vidim pojedince koji se bore do poslednjeg daha, ali u našem rokenrolu nema para i sve je manje i dobrih ljudi koji pomažu… Jednostavno, umetnost nije u fokusu javnosti, kultura je na dnu. Sve se svodi na entuzijazam pojedinaca, a kad se skupi grupa takvih ljudi, nastaju sva čuda sveta. Zato se vredi boriti.
Na šta bi skrenuo pažnju mladima koji trenutno stasaju i žele da se bave muzikom?
– Klincima bi poručio da misle svojom glavom, i da postoji nešto mnogo jače od materijalnog. Ako osete emociju kroz muziku onda su na pravom putu, no, ako im je muzika samo intermeco u životu ili hobi i zabava, neka se sklone… Verujem u nove generacije, i upoznao sam neke klince sa neviđenim talentom za muziku. Pitanje je samo da li žele to do kraja i srcem.
Sećam se Azre u Zrenjaninu, ceo svet mi se izokrenuo
Da li bi ti možda izdvojio neki od koncerata nekih drugih izvođača koje voliš, na kojima si bio?
– Uh, ima puno koncerta koji su ostavili trag u meni za ceo život. Prvi je koncert Wilco Johnsona u Beogradu, to me je obodrilo kao klinca, plus, zahvaljujući mom prijatelju Tomi Naumovskom, koji tada bio menadžer KST- a, imao sam priliku da sedim sa Wilkom dva sata, pričam sa njim, uživam i upijam… Bilo je nestvarno. Naravno, tu su neizbežni The Rolling Stones, koje sam tri puta gledao ali mi je najdraži baš beogradski koncert.
Jon Spencer me je oborio sa nogu, jednostavno nisam mogao da verujem kakva je to svirka. Ima i domaćih bendova koji su ostavili veliki utisak na mene. Puno toga. Mada sam imao 17godina, sećam se Azre u Zrenjaninu, ceo svet mi se izokrenuo posle te svirke. Prvi koncert EKV-a u mom gradu, kada sam imao sreću da sa Milanom provedem celo popodne. Bio je poseban. Kao i rani koncerti Partibrejkersa, kasnije Bjesova, prva postava grupe Time u Zrenjaninu 2012. ili tu negde, baš puno, puno koncerta…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
