INTERVJU: Muzičar koji je radio muziku za novi Twin Peaks, Alex Zhang Hungtai ex Dirty Beaches u Beogradu

Uoči ovog koncerta, razgovor sa Alexom je vodila Sara Bujak, DJ Baby Fang i saradnica nezavisne koncertne agencije Bad Music For Bad People.

Bujak je sa multiinstrumentalistom razgovarala o opasnim narativima, veštačkoj inteligenciji, značaju zajednice za nezavisnog muzičara, i samoći poslednjeg guštera na svetu.

Bio si u Beogradu prvi i poslednji put 2012. godine kao Dirty Beaches, i napisao si pesmu „Belgrade“ koja je objavljena na tvom albumu „Drifters/Love is the Devil“ (2013). Planirao si da se vratiš u ovaj grad 2014. godine, ali je taj koncert, nažalost, otkazan iz privatnih razloga. Dosta toga se promenilo u poslednjih deset godina – živimo u potpuno drugačijem, pomalo distopičnom svetu. Gde si sada? Da li još uvek mnogo putuješ?

– Trenutno živim u Njujorku i stvarno mi se sviđa ovde, ali je sve preskupo. Moram mnogo da radim kako bih mogao da ostanem ovde. Ne putujem toliko mnogo u poslednje vreme, a kada putujem, uglavnom je to zbog rada na filmu, ili posete porodici i prijateljima.

https://www.youtube.com/watch?v=q4IKiCqX1Bs

Kako su sve ove promene (politika, socijalna previranja, pandemija, ratovi, recesija, uspon socijalnih medija, veštačka inteligencija, itd.) uticali na tvoj život i stvaralaštvo?

– Mislim da su mnoge od ovih stvari uticale na nas već od našeg rođenja; nasleđujemo narative iz prošlih ratova, ne znajući prave uzroke, i ko je zaista imao koristi od tih ratova. Naša odgovornost je da učimo istoriju, i razrešavamo ove traume kako ih ne bismo preneli sledećoj generaciji. Dakle, u širem smislu, sve što se dešava sada, samo se nadovezuje na ono što se desilo ranije, dok mi pokušavamo da razumemo i razmrsimo ovaj haos. Veštačka inteligencija (AI) je druga tema. (smeh) Nisam još uvek toliko mnogo koristio ovu tehnologiju, osim osnovne aplikacije. Na primer, poster za moju evropsku turneju generisala je AI. Mnogi tvrde da će veštačka inteligencija lišiti umetnike mogućnosti da zarade za život, ali ja mislim da svaka nova tehnologija izaziva tu vrstu straha kod ljudi. Ako ništa drugo, mislim da će AI naterati umetnike da budu kreativniji i hrabriji. Uskoro će veštačka inteligencija usavršiti tehnike „kolažiranja“ i „kuriranja“; i potisnuće mnoge ljude koji se time bave. Mislim da je to dobra stvar; to će nas naterati da se više suočavamo sa sobom i postavljamo više pitanja. I kao odgovor na to, pojaviće se neki sledeći talas.

Ukoliko su putovanja i nomadski način života odraz potrage za identitetom, da li činjenica da danas objavljuješ pod svojim pravim imenom (Alex Zhang Hungtai) sugeriše da si pronašao neke od odgovora za kojima si tragao godinama?

– Da i ne. Mi fantaziramo i usvajamo ove jalove predstave o muževnosti, koje pronalazimo u filmovima i književnosti, ali konačno, one su psihološki arhetip; svako ima svoj. Shvatio sam da to nisam ja. Ali šta sam ja? Možda to više nije ni važno. Arhetipovi stižu do naše adolescentske svesti kada se plašimo da budemo NIŠTA. Ironija je ta da svi dolazimo iz „ničega”, a ovaj život nas priprema da ponovo postanemo “ništa”, dok svi pokušavamo da postanemo NEŠTO. Život je zabavan, zar ne?

Ali postoji još jedan pseudonim pod kojim objavljuješ. Da li možeš da mi kažeš ime priče o poslednjem gušteru, koja je inspirisana Mišiminom književnošću? Šta radiš kad si Poslednji Gušter (Last Lizard)?

– To je dobro pitanje. Zapravo, nisam uradio ništa osim što sam odsvirao nekoliko koncerata pod tim imenom. Ime je poteklo odavde: „Gušter se probudi i shvati da je poslednji živi gušter. Njegova porodica i prijatelji, svi su nestali. Oni koji mu nisu bili dragi, oni koji su ga maltretirali u školi, takođe su nestali. Gušter je potpuno sam. Nedostaju mu porodica i prijatelji. Čak i neprijatelji. Bolje je biti s neprijateljima nego biti sam. To je ono što je pomislio. Zureći u zalazak sunca, razmišlja „Koji je smisao života… ako nemam s kim da razgovaram? ”. Ali čak ni ta misao ne znači ništa… kad si poslednji gušter.” („Last Life in the Universe” (2003), film Pen-Ek Ratanaruanga) Prestao sam da koristim to ime, jer se priče ponekad obistine.

Hajde da pričamo o tvojim muzičkim uzorima. Tvoj otac je kao buntovni tinejdžer slušao Elvisa Presleya, vozio motor i furao ikonični rokenrol stil. Na neki način, estetski i muzički, album „Badlands“ benda Dirty Beaches je posveta tvome ocu. Tokom svoje karijere, obradio si ili semplovao muziku umetnika kao što su The Ronettes, Les Rallizes Dénudés, Suicide, DNA, Link Wray, Françoise Hardy, Slim Harpo, The Stooges, itd. U intervjuima često navodiš album „When” Vincenta Galloa kao jedan od svojih omiljenih. Šta si još slušao kao tinejdžer, i šta slušaš danas?

– Da, muzički uzori iz vremena Dirty Beaches bili su kao istraživanje, kao AI kolažiranje (smeh), jer nisam znao ko sam. Pokušavao sam nešto da konstruišem, ali glavni motiv bila je moja želja da komuniciram sa svojim ocem, sa kojim sam do njegove smrti bio u lošim odnosima. „Badlands” vidim kao neku vrstu ritualnog performansa sličnog alhemiji. U to vreme uopšte nisam bio svestan šta radim. Ali ti nesvesni delovi su uvek sa nama – to je ono odakle dolazimo: porodično/ kulturno/ istorijsko poreklo svesti. Od 1985. do 1999. slušao sam MTV muziku kao i svi ostali u mom razredu… Janet Jackson, 2Pac, Biggie, Mary J. Blige, Wu-Tang Clan, Deftones, The Strokes, itd. Pripadam generaciji kojoj su se ti muzički spotovi urezali u pamćenje. Klinci navučeni na TV sede na kauču, večeraju odvratnu američku TV hranu, podgrejanu u mikrotalasnoj, i gledaju MTV dok se ne komiraju ispred upaljenog televizora. U poslednje vreme nisam slušao mnogo nove muzike; čitajući otkrivam neku stariju. Poslednja dva albuma koja iznova slušam su “Underground Overlays from the Cistern Chapel” Stuarta Dempstera i “The Departing of a Dream” Lorena Connorsa.

Ti si multiinstrumentalista. Kako si počeo da se baviš muzikom?

– Vrišteći u nu metal bendu indonežanskih muslimana 1999. godine. Skačući goredole. Isplivala je sva ta represija. Bila su to zabavna vremena.

Tvoja muzika je mešavina raznih žanrova, zapravo nadilazi žanrove kada se posmatra kao celina, od početka tvoje karijere pa do danas. Da li možeš da mi kažeš nešto više o svom stvaralačkom procesu?

– U stvari, ranije Dirty Beaches stvari su slučajno ispale noise, tako što sam koristio veoma jeftinu opremu poput dinamičkih mikrofona iz RadioShack-a, koji koštaju 15 dolara, ili Akai mikrofona sa eBay-a, koje niko nije hteo jer su napravljeni od plastike, i proizvode mnogo mikrofonije i distorzije; jeftina pojačala, kasetofoni-rekorderi od 20 dolara… obožavao sam Stratocaster gitaru napravljenu u Meksiku, koju sam platio 100 dolara. Proces je sledeći: koristite ono što imate. Naučite kako da ovladate ograničenim resursima koji su vam na raspolaganju, i pustite mašti na volju. Kasnije sam prešao na laptopove i digitalni softver, ali i dalje volim da sviram akustične instrumente, i razmišljam o njima kao o boksu. Morate da trenirate koliko god možete, a onda, kao kod sportiste, vaš doživljaj vremena počinje da se menja. Praktikujući rigorozna ponavljanja tokom treninga, ulazite u „stanje protoka“, negde između hronološkog i beskonačnog vremena.
* Uvek čuvaš svoje master trake, naučio si to od Reja Čarlsa. Sa kakvim se izazovima suočavaš kao nezavisni muzičar?

– Ponude koje sam odbio, nakon što je Dirty Beaches prestao da postoji, glasile su ovako: izdavačka kuća dobija vlasništvo nad polovinom mojih master traka iz celokupnog kataloga, i dobija polovinu autorskih prava, a meni isplaćuje nisku akontaciju. Da sam prihvatio bilo koju od ovih ponuda, zapravo ne bih preživeo. Bio bih sada na ulici. Umesto da govorimo o izazovima, hajde da pričamo o rešenju: NEZAVISNI MUZIČAR NE MOŽE SAM DA PREŽIVI. REŠENJE JE U ZAJEDNICI. Doprinesite svojoj zajednici kroz sisteme podrške, i zauzvrat, zajednica će podržati vas, pomoći će vam da nađete svirke i prijateljstva za ceo život. Kada je vašim prijateljima potrebna pomoć, pomozite im koliko god možete. Bez prijatelja ne bih preživeo.

Na čemu trenutno radiš?

– Trenutno radim na muzici za tajvanski film, kao i na snimanju trilogije albuma za moj solo projekat. Snimam dva dua sa mojom braćom – jedan sa Tashijem Dorjijem, a drugi sa Gabrielom Ferrandinijem u Lisabonu. Takođe, u junu ove godine, radiću na muzici za jedno berlinsko plesno pozorište. Tu su i porodične obaveze na Tajvanu ovog leta; zatim, tokom avgusta rezidencija u Montrealu sa mojim prijateljem Radwanom; i tu i tamo poneki nastup.

Tvoju muziku doživljavam kao putopis, intimni dnevnik snova, niz beleški o potrazi za sobom, pokušaj da razumeš svoje nesvesno. Često istražuješ teme nostalgije, čežnje i nepripadanja, i ove teme su prisutne čak i kada nema teksta. Zašto su reči, ponekad čak i u naslovu, postale nepotrebne?

– Reči nekada imaju takvu moć koja traje vekovima, ali takođe mogu da izgube svoje značenje kada se više ne identifikuješ sa njima. Osećao sam da su tekstovi Dirty Beaches doprinosili toj jalovoj mačističkoj kulturi obmanjujućih snova, i zato više ne želim da učestvujem u tome.

Da li te glasovi unutrašnjeg kritičara i dalje progone dok stvaraš?

– Da, uvek. Ali, dokle god završavam posao, sve je u redu.

Na neki način, tvoja muzika uvek asocira na filmove, čak i kad nije napisana za njih. Vizuelna umetnost igra važnu ulogu u tvom radu (spotovi, omoti albuma, fotografije). Osim što si ljubitelj filma, ti si i reditelj i glumac. Možda će naše čitaoce interesovati da čuju nešto više o tvojoj saradnji sa Cristopherom Doyleom, omiljenim direktorom fotografije Wong Kar-waia, koji je snimio spot za tvoju pesmu „White Sand”.

– Imao sam sreće da on snimi taj spot, ali razlog za to je bio jednostavan i nije imao nikakve veze sa mnom. Muzika je mogla da bude bilo šta i bilo čija. Režiserka i prelepa zvezda tog spota pitala me je da režira video za mene, i ja sam pristao. Kada mi je poslala material, rekla je „Chris i ja smo se zabavljali snimajući ovo”; mislim da su u tom trenutku bili u vezi, i tako je nastao taj spot. Doyle i Wong Kar-wai su moji tinejdžerski idoli; blagoslov je imati to iskustvo.

Kad smo već kod filma, kako je došlo do tvoje saradnje sa Davidom Lynchom?

– Vrlo zanimljivo, i to se desilo slučajno. David me je pozvao da sviram u njegovom klubu „Silencio” u Parizu. Nakon svirke, ostao sam u kontaktu sa Deanom Hurleyom, koji je poslednjih deset godina bio Davidov dizajner zvuka. Dean i ja smo postali prijatelji. Kada sam se preselio u Los Anđeles, Dean i ja smo odlazili u diner restorane na sendviče da bismo ćaskali, a povremeno smo džemovali u Davidovom studiju na Mulholland Driveu. Jednog dana, Dean me je pozvao da nahujem saksofon za neki misteriozni TV šou. Odvezao sam se tamo, snimio saksofon, pojeo nekoliko krofni i popio kafu sa Rileyem i Deanom. Pomenuli su da će pokušati da ubede Davida da uzme našu pesmu za novu sezonu serije „Twin Peaks”. Prošlo je godinu dana, i ja sam zaboravio na to, sve dok me Dean nije pozvao i pitao „Hej, da li želiš da se pojaviš u seriji?”. Linč je još jedan heroj mog detinjstva, i veoma sam zahvalan Deanu i Rileyu na ukazanoj prilici.

Šta si poslednje gledao i čitao?

– Moja devojka i ja gledamo TV seriju „The Last of Us”. „Černobilj” je, takođe, bio odličan. Trenutno čitam „Čoveka praznih šaka” Ursule Le Guin.

I za sam kraj, šta bi želeo da poručiš ljudskim bićima koja žive u 21. veku?

– Možemo svi da se pretvaramo da smo neko drugi, sve dok se ne vratimo na staro pitanje – ko sam ja? I verovatno nećeš saznati, čak ni kada umreš, ali proces koji vodi ka tom trenutku je sve što imaš.