Ana Ćurčin i Stray Dogg: Intimno, sa publikom na sceni

Muzički pravac koji predstavlja mešavinu američkog folka, indi roka i još koječega, pre samo tri-četiri godine tek se budio na prostoru Balkana, da bi danas postao svojevrstan fenomen. Bendovi, kantautori i kantautorke, okupljeni oko iste ili slične muzičke tradicije formirali su jedan talas koji polako prevazilazi svoje mesto na samo alternativnoj sceni. Zajednički koncert benda Stray Dogg i Ane Ćurčin na velikoj sceni Sava centra u petak, 21. oktobra, prvi je korak ka osvajanju novih prostora i približavanju novoj publici.

Slučajnost ili ne, ali razgovor sa Dušanom Strajnićem Dukatom i Anom Ćurčin vođen je samo nekoliko sati pre nego što je saopšteno da je ovogodišnji laureat Nobelove nagrade za književnost Bob Dilan.

* Da li se može reći da je koncert u Sava centru na neki način vaš ulazak u mejnstrim? Šta za vaš znači ta scena?

Dušan: Voleo bih da je to ulazak u mejnstrim jer mislim da bi ovakva muzika u zdravom i normalnom sistemu i bila mejnstrim muzika, i ne bi kao kod nas spadala u alternativu. Ali to ne znači to. Zapravo je to jedan izuzetak gde je Sava centar prepoznao nešto pozitivno što se dešava na sceni.

Ana: Za mene znači mnogo toga. Donekle ću se složiti sa Dukatom i da to što sviramo u Sava centru znači da ćemo se predstaviti nekoj široj publici. U meni lično stalno postoji preispitivanje da li je to što radim dobro ili nije. U svemu tome Sava centar podiže kriterijume kako zamišljamo da treba da zvuči jedan koncert, pa i da izgleda. Ne mislim na broj publike nego na naš kvalitet. S druge strane, setimo se svih koncerata koje smo tamo slušali. Uz to postoji i ta priča o EKV-u i trenutku kada je alternativna scena došla u Sava centar. Ali ne mogu da pričam o tom efektu dok se ne desi. Velika mi je čast, i meni i bendu.

* Kakav odnos imate prema broju publike? Pre bi se reklo da je vaša muzika namenjena kamernim prostorima…

Ana: Bitna činjenica je da je koncert sa publikom na bini tako da se držimo te kamerne ili možda čak pozorišna atmosfere. I dalje je to neki broj od 500 ljudi u publici.

Dušan: Jako je bitno da se zadrži taj odnos intime između nas koji sviramo i publike koja to sluša.

* U kojoj meri se ovaj koncert razlikuje od svega što ste vas dvoje radili samostalno ili u okviru Amerikana najt festivala?

Dušan: Razlika je u tome što sad nastupamo sa svojim punim bendovima. Udaljićemo se od tih nastupa gde smo Ana i ja nastupali kao solo izvođači.

Ana: Naš zvuk će izaći iz te neke akustične forme.

Dušan: I približiće se više zvuku koji imamo sa našim bendovima.

Ana: Publika može da očekuje da će sada i članovi bendova da se mešaju. Biće tu i nekih iznenađenja i gostiju. Takođe, Izvanredni Bob će uraditi vizuelni deo koncerta.

* LJudi koji prate vaše muziku znaju da ste se vas dvoje bavili drugim stvarima pre muzike – Ana pozorištem a Dukat tenisom. Ali za novu publiku koja će vas možda prvi put slušati na ovom koncertu, kako je izgledao taj trenutak u kome ste shvatili da je muzika vaš jedini izbor?

Ana: Ja se i dalje stalno preispitujem. Desilo se iz potrebe za muzikom koja je vremenom sazrevala. Prvi koncert mi je pomogao da probijem barijeru i strah od nastupa. Tada sam odlučila da je u redu da probam i da vidim šta se dešava ako se posvetim samo muzici. Ali ta odluka je stalno pod znakom pitanja jer nije jednostavno živeti od muzike. Stalno imam egzistencijalne krize.

Dušan: Meni se muzika desila bukvalno slučajno. Nisam planirao time da se bavim. Bavio sam se tenisom pre svega. Kasnije me je Pravni fakultet vodio u nekom drugom smeru. Ali eto me u muzici. Mislim da, koliko god da je teško, to ne bih menjao ni za šta drugo. I da ću nastojati da muziku održim kao svoj životni poziv.

* A kako je ispalo da to što ste prvo stvorili bude nešto što se manje-više tačno naziva žanrom amerikana?

Ana: I sama sam se dugo bavila tim pitanjem kao i pitanjem zašto pišem na engleskom jeziku. Ali pišem pesme uz gitaru i ona me je u velikoj meri definisala. Engleski jezik se tu javio kao meni najbliži jezik u tom trenutku jer sam dugo živela u Rusiji. Srpski mi je bio daleko, a ruski nije bio moj jezik. Engleski mi je bio najprisniji i zbog muzike, uticaja, raznih izvođača i kantautora koje sam slušala. Ali volim da mislim da taj put nije linearan. Trudim se kroz neke nove saradnje da otvaram i neke nove jezičke prostore, ali i druge načine izraza. Uskoro ćemo predstaviti neke stvari koje radimo s Markom Nastićem, s druge strane sarađivala sam sa ansamblom Kolo. Moje pesme su za sada takve i to je jedan od puteva koje biram.

Dušan: Počeo sam da se bavim muzikom jer je to bio način da se izrazim, da odgovorim sebi na neka pitanja. Muzika i pisanje za mene su bili način da razgovaram sam sa sobom. Ni sam ne znam zašto je to izlazilo na engleskom. Možda baš zato da bih mogao da budem dovoljno iskren prema sebi, kao da pričam sa nekim drugim. Ne znam pravi razlog. I žanr je ispao ovakav kakav jeste pukom igrom slučaja. Sigurno je najveći uticaj imao to što sam slušao, na čemu sam odrastao. Ipak, duboko verujem da je glavni kvalitet bendova u tome da se kreću kroz žanrove i stilove.

* A kako vi objašnjavate to što se u jednom kratkom periodu pojavila čitava jedna generacija koja stvara sličnu muziku?

Ana: Teško mi je da se izmestim i da pogledam sa strane. Znam da će neki ljudi to mnogo bolje opisati kao neki fenomen. Ali ono što sam sigurna jeste da je meni pomoglo da uopšte zasviram kada sam videla da ima izvođača koji su mi slični. Kada sam mogla da se identifikujem sa nečim na sceni a da to nije negde mnogo daleko. Tako sam se i ja oslobodila. Inspirisalo me je kada sam videla da postoje Stray Dogg, On Tour, Lovely Quince u Hrvatskoj…

Dušan: U okviru te scene osećaš se sigurnije. Imaš sa kim da razgovaraš o svojim nedoumicama, ali i samo da sviraš.

Ana: Naravno da je taj pogled unazad bitan. Iako su to neka različita imena koja smo slušali – ja volim DŽoni Mičel, a Dušan voli Nila Janga, to je ipak sličan bekgraund – tradicija kantautorske scene.

* Da li su za vas pisanje tekstova i muzike dve različite stvari?

Dušan: Ja apsolutno sebe ne vidim kao pevača, iako se muzika vrti oko pevanja. Ali s druge strane ne vidim sebe ni kao nekog pesnika. Sve pesme koju su objavljene su i sve pesme koje sam u životu i napisao. Ne vidim sebe ni kao jedno ni kao drugo. Spoj te dve stvari je neki način da sam sebe izrazim.

Ana: To je jedno veliko pitanje jer se tiče rasta i razvoja. Trudim se da nađem odgovor. Mislim da je ta reč kantautor ili singer-songwriter najtačnija i obuhvata mnogo toga. I pevača, i tekstopisca, i aranžera. Cilj je produbljivati svaki od tih identiteta. I dalje tragam za tim gde ću se najviše pronaći.

* Deli vas taj neki osećaj melanholije. Kako generalno nastaju vaše pesme?

Ana: Nesvesno. Možda iz nekih ekstremnih situacija. Raskineš sa nekim, nemaš odgovor, pa kroz muziku pokušavaš da ga nađeš. Pesme dolaze u trenucima kada se muzikom bavim kontinuirano i svakodnevno, kada sam u nekakvom savršenom dodiru sa sobom. Onda je inspiracija živa i pristup muzici ide sa nekom idejom, emocijom…

Dušan: Kod mene je potpuno suprotno. Kada sam u potpunoj harmoniji sa samim sobom, ništa ne pišem, nego onda kada se u potpunosti razilazim sa samim sobom. Kad ne znam gde ću. Nas često poistovećuju sa ljubavnim pesmama. Naravno da su ljubavne teme veliki motiv, ali apsolutno idemo dalje od toga.

Ana: Ali ljubavni motiv je tu uvek najbitniji. Ne pričam samo o dvoje ljudi. Nego o ljubavnom odnosu u najširem smislu. Svaki odnos je i ljubavni ali i politički.

* A koliko vas zanima društveni angažman kroz muziku? Muzičari koje pominjete kao vaše uzore bavili su se i time…

Dušan: Bez obzira što se aktivno ne bavimo nekim trenutnim socijalnim i društvenim temama, mislim da je tačno to što je Ana rekla, i da je tema ljubavi jako široka. Da je to uvek i jedno političko, socijalno pitanje, pitanje tolerancije… U nekom reakcionom smislu, ja se za sada ne bavim na taj način muzikom, to će tako biti sve do trenutka kada to ne bude previše bitno za mene da moram i na taj način o tome da mislim.

Ana: Trudim se da otvaram neke nove teme. Teme nepripadanja, raznih strahova vezanih za odrastanje, život u nekoj drugoj zemlji, povratak u Srbiju… Bavim se pitanjem porodičnih vrednosti ili ljubavnim fenomenom iz kvir identiteta. Možda još uvek pokušavam da artikulišem šta je društveni angažman, ali zasad je to nešto što je meni jako blisko. Živimo u patrijarhalnoj i konzervativnoj sredini. Moramo da radimo na sebi da se to u muzici desi na neki malo otvoreniji način. Bez straha.

Razgovor vođen u piceriji Pomodoro