Andergraund za predgrađa

Reč je, pogađate, o drvetu koje krasi i omot albuma „Fade“ i koje – kako nas je učila Šuvareva reformisana škola – simbolizuje život i „nešto“ iz čega je sve nastalo („božanska protkanost fizičkog i nebeskog“), pa i ne iznenađuje puno što se artistički orijentisanim rokerima ono „nameće“ kao izvor inspiracije, naročito kada se nalaze u raznim „zen“, „kabala“ ili „tarot“ fazama (slučaj Bilija Korgana). Osamdesetih su U2 svoj album nazvali po kaktusolikom pustinjskom drvetu kojem su ime nadenuli mormonski doseljenici (Džošuino drvo se i nalazi na zadnjoj strani vinilnog izdanja), dok su Pink Floyd knjigu reprodukcija omota svojih albuma („Mind Over Matter“) dopunili radom Storma Torgersona „Tree of Half Life“, izjavljujući da im je žao što ovo drvo nije ukrasilo neko od njihovih muzičkih dela. I to su manje-više bila sva značajnija pojavljivanja „božanske protkanosti“ u radovima rok muzičara, a onda se u poslednjih godinu dana ona „javila“ čak četiri puta: sem CD-a Yo La Tengo, i albume Smashing Pumpkinsa („Oceania“), Baobaba („Pogled Iznad“) i Ričarda Holija („Standing at the Sky’s Edge“) ukrasila su stabla različitog tipa i olistalosti, uz to i prikazana iz različitih perspektiva (intrigira sličnost Baobabovog i Holijevog omota – da ne bude zabune, naši su momci svoj album objavili pre engleskog muzičara). I dok je potpisnik ovih redova preslušavao deset novih pesama indi rokera iz Nju Džerzija, pažnju mu je privukla najava skorog izlaska albuma „Opposites“ škotske rok atrakcije Biffy Clyro – možete li da pretpostavite šta se nalazi na prednjoj strani tog albuma?

Šta god da je ovu „pomamu“ izazvalo, već letimičan uvid u floru na „naslovnicama“ pokazuje da se Yo La Tengo drvo izdvaja od ostalih: veliko je i usamljeno, razgranato i bogato lišćem, sa korenom duboko u tlu, kako bi stablo moglo da se odupre naletima vode koja ga okružuje. Teško je pronaći bolju rečenicu-metaforu od prethodne da bi se preciznije definisao bend i njegov pristup umetnosti u poslednje tri decenije, što govori da su Yo La Tengo i izborom omota želeli da stave do znanja da su svesni svoje pozicije na muzičkoj sceni. Osnovani 1984, trio su postali 1992. (supružnici Ajra Kaplan i Džordžija Habli, potpomognuti Džejmsom Meknjuom) i od tog trenutka – a pod dirigentskom palicom producenta Rodžera Motena – počinje njihov uspon, koji, međutim, nije pratio i odgovarajući komercijalni uspeh. Za njih su svi znali, mnogi su i muzičari isticali da su im njihove pesme najdraže, bili su (i ostali) ljubimci kritike (otuda i nezvanična titula „the quintessential critics’ band“), ali veću popularnost nikada nisu iskusili. Na ruku im nije išla ni činjenica da je Nju Džerzi u istom periodu „dao“ dva izuzetno uspešna izvođača (Springstin i Bon Džovi) s kojima je teško bilo takmičiti se, ali pre će biti da su Kaplan, Hablijeva i Meknju svesno težili kultnom statusu (i u međuvremenu ga stekli), a ne statusu bogatih i samozaljubljenih rok zvezda od čijih ispada žive tabloidi.

To dokazuju i njihovi početni napori da stvaralaštvo „ukorene“ u bogatom severnoameričkom muzičkom nasleđu (a naročito u soulu pedesetih i šezdesetih – „Well You Better“ sa novog albuma nas na to ponovo podseća), kasnije praćeni pružanjem „grana“ ka nju vejvu, džezu, popu, krautroku i avangardnoj sceni s početka sedamdesetih. Ovakav izrazito eklektički pristup bi, bez sumnje, bio okarakterisan kao „besramno posezanje za tuđim idejama“ da Yo La Tengo nisu znali da sve to „oboje“ originalnim muzičkim rešenjima, gradeći svoj zvuk strpljivo i pažljivo (Kaplan ga zove „približavanje andergraunda predgrađima“), te pružajući otpor popularnim „maticama“ koje bi ih odnele tamo gde su i ostala „istrulela stabla“. I danas poneki kritičar, kad želi da omalovaži njihov umetnički koncept, prvo krene da „otkriva“ koja melodija „neodoljivo podseća“ na nešto što smo već čuli – kada bi to bio glavni kriterijum za donošenje suda o vrednosti nekog albuma, onda bi i „Fade“ u velikoj meri bio neoriginalno delo. Jer, za uvodnu, jednoakordnu „Ohm“ mirne se duše može reći da poseduje dosta elemenata estetike benda New Order (isto važi i za „Stupid Things“), dok je, recimo, akustična „I’ll Be Around“ reminiscencija na Velvet Underground, a „Is That Enough“ omaž Belle and Sebastian. Moglo bi se ići i dalje i konstatovati da su se Yo La Tengo na „Fade“ uglavnom oslonili na već korišćena studijska rešenja (iako su, posle punih 20 godina, promenili producenta) i da zato album atmosferom asocira na „I Can Hear the Heart Beating as One“ iz 1997, ali i na „And Then Nothing …“ iz 2000, koje su i kritika i publika tih godina dočekali hvalospevima. Jedinim (značajnijim) doprinosom Džona Mekintajera (novi producent) moglo bi se nazvati to što je Kaplana i ekipu uspeo da ubedi da odustanu od dosadnih petnaestominutnih džemovanja (karakterističnih za prethodna dva albuma) i da se fokusiraju na kraće forme, koje im očigledno više leže (gre’ota bi bilo ne pomenuti da se Mekintajer trudio i da svakoj pesmi doda karakterističnih „začina“ – ovde malo gudača i orkestracija, onde malo duvača i klavijatura – vodeći strogo računa da bitnije ne promeni prepoznatljiv zvuk benda).

Ali, baviti se ovakvim i sličnim analizama potpuno je bespredmetno kada pred sobom imate 45 minuta muzike za uživanje, u koju su njeni autori „upakovali“ toliko romantike, fine melanholije i topline da vam za „preživljavanje“ hladnih zimskih noći ništa drugo sem „Fade“ (i voljene osobe, naravno) neće ni biti potrebno. Na albumu ujednačenih i zavodljivih pesama, kojima Yo La Tengo još jednom demonstriraju redak talenat za vešto kombinovanje stilova, nemoguće je ne zaljubiti se bar u jednu na prvo slušanje (nama se to desilo sa eteričnom folk baladom „Cornelia and Jane“ i završnom, epskom „Before We Run“ – obe izvodi Džordžija Habli), a svako novo preslušavanje uspostavlja efikasan štit od svih vrsta spoljašnjih „zračenja“, kojima smo, hteli ne hteli, izloženi svakodnevno.

Što je, uostalom, i karakteristika velikog i bujnog drveta – u njegovoj se hladovini uvek osećamo prijatno i sigurno.

Ocena: 8 /10