Barcelona Gipsy Balkan Orchestra: Muziku Balkana radimo bez predrasuda i bez polaganja računa

Barcelona Gipsy Balkan Orchestra radi na mnogo jezika, zato ih prihvataju u raznim delovima Evrope, zato je i put koji su izabrali utaban ogromnim radom koji ih karakteriše, kaže muzičar.

Sa Kovačevićem smo razgovarali povodom predstojeće turneje u našoj zemlji, gde je Kragujevac predstavljen kao domaćin muzičkog spektakla u Zastavinoj Bašti 13. avgusta, a Beograd kao epicentar događaja 14. avgusta na Dorćol Platzu. Turneja se završava u Sremskoj Mitrovici 15. avgusta.

– Za nas je turneja u Srbiji u sred avgusta bila iznenađenje, tako da smo rešili da iznenađenje pripremimo i za publiku. Spremamo poseban repertoar, neke pesme koje nismo izvodili već mnogo godina i neke pesme koje prvi put izvodimo a koje ćemo svirati samo na tri koncerta u Srbiji. Celu ideju letnjih noći pod srpskim nebom želimo da obojimo nekim novim bojama u znaku igre, pesme i druženja kakvo mislimo da zaslužujemo i mi i zemlja koja je nama ipak uvek bila nešto posebno – najavljuje Kovačević, koji govori o muzičkoj kompleksnosti Barcelona Gipsy Balkan Orchestra koji spaja različite muzičke tradicije.

Za sam početak, da li biste nas podsetili na priču o tome kako ste se na Dan Roma oformili kao bend u Barseloni?

– Sve je počelo slučajno, kao da je sudbina htela da se rodi nešto umetnički posebno iz različitih životnih priča, iskustava i pogleda na svet. Ideja da se okupe ljudi iz više muzičkih žanrova koji nikada pre nisu imali bliskog susreta sa muzikom Balkana je u tom momentu izgledala uzaludna, ali kada smo se našli na bini po prvi put, a da se nismo ni znali, shvatili smo da postoji neka magija, neka priča koju ne treba propustiti. To je bilo pre 12 godina. Svašta se u međuvremenu promenilo, ali je naša želja da podelimo deo nas sa publikom širom svetom ostala ista…

Da li vam je datum 8. april simboličan i iz nekih drugih razloga, sem kao datum formiranja sastava?

– U slučajnosti ne verujemo, ali ih ne vezujem za datume i događaje koji su markirani nekim tuđim pričama, u kalendarima koje mi ni ne razumemo. Pokušavamo da stvaramo naše datume, naše kalendare, dane koji su obeležili naše uspehe i padove. Sve ostalo dolazi samo…

Da li možete da nam predstavite članove benda s obzirom da dolazite sa različitih prostora iz različitih država?

– Vremenom se bend menjao, od originalne postave smo ostali samo gitarista Julien Chanal i ja. Svi koji su kroz bend prošli su ostavili svoj uticaj, svoju energiju, svoj pogled na svet. Od onih najvažnijih u procesu stvaranja izdvojio bih, naravno, one koji su sada u bendu. Margherita Abita, pevačica sa Sicilije, francuski gitarista Julien Chanal, jedan Španac baskijskog porekla i tri katalonskog, na harmonici Fernando Salinas, violini Pere Nolasc, perkusijama Albert Eniaminanko i klarinetu Xavi Pendón i ja kao kontrabasista iz Beograda, smo umetnici koji sada predstavljaju bend i nose duh Barselone. Oni koji su bili, a ostavili veliki trag su sasvim sigurno katalonska pevačica Sandra Sangiao, italijanski harmonikaš Mattia Schirosa, grčki perkusionista Stelios Togias i ukrajinski violinista Oleksandr Sora.

Recite nam kako ste se zaljubili u kontrabas i podelite sa nama strast prema muzici.

– Više od 30 godina je prošlo od kada sam počeo da sviram kontrabas, instrument koji me je opseo u mojim ranim tinejdžerskim godinama, tačno u momentu kada sam završio nižu muzičku za klavir i bio ubeđen da me muzika ne zanima (smeh)… Sa svojom ekipom sa Banjice, gde sam odrastao početkom devedesetih, ušli smo direktno u vode rock’n’roll-a i rockabilly-a, nosile su se banane, klelo se u rock’n’roll i ta energija je ona u koju verujem i dan danas i koja mislim da je prepoznatljiva kako u mom sviranju i tako i u mom odnosu prema radu i životu. Muzički su se moja interesovanja proširila, od velike ljubavi prema jazz-u, koja me je i poslala u Španiju radi širenja znanja, kako muzičkog tako i georgrafskog, preko blues-a, rhythm’n’blues-a, do realno jedine muzike belog porekla koja je ušla u moj život pre 12 godina na velika vrata, balkanske. Moja veza sa pomenutim stilovima i dalje je i te kako živa kroz projekte koje radim paralelno već skoro 15 godina u Španiji.

Bend Barcelona Gipsy Balkan Orchestra važi za jednu veoma uzbudljivu muzičku live senzaciju. Da li biste nam opisali kako vi sa bine doživljavate energiju publike, kako razmenjujete energiju?

– Razmena energije sa publikom na koncertu je upravo ono što taj koncert čini jedinstvenim. Jedinstven momenat koji se neće nikada ponoviti. Mi na svakom nastupu možemo da damo 80 odsto sebe, a da bismo dali 100 posto potrebna nam je pomoć publike. Ona je ta koja sa nama donosi dodatni poen, taj gol koji napravi razliku.

Svirali ste širom sveta, da li biste izdvojili neka posebna iskustva sa vaših nastupa?

– Kao što rekoh, Srbija je za nas uvek imala poseban značaj. Jedan od verovatno najemotivnijih koncert se desio pred punom salom Sava centra, gde smo osim scenskog nastupa, scenografije i saradnje sa vanrednim umetnicima kakvi su Bora Dugić i Boban Prodanović, uspeli da napravimo spoj sa publikom i da ceo događaj zajedno dovedemo na viši nivo. Koncerti sa energijom koju pamtimo na taj način su se dogodili širom sveta, ali Balkan je ipak Balkan. Pogotovo ljudi koji ga čine tim što jeste. U dobru i u zlu.

S obzirom da spajate mnoštvo pravaca i zvukova, šta je za vas muzika, kompozicija kao način komunikacije vaših emocija sa drugim ljudima i sa samima sobom, šta muzikom izražavate?

– Ideja umetnosti, a samim tim i muzike je da kroz svoja dela probudi emocije. Bilo koje. To je ono što nas čini ljudima. Mi smo tu da napravimo vezu između kompozicija i publike, a način na koji to radimo nas čini onim što jesmo.

Kada biste morali da izdvojite jednu pesmu, vama lično najemotivniju koju izvodite ili volite, koja bi to kompozicija bila?

– To se uvek menja kroz vreme, bilo je tu mnogo numera. Prva koja mi sada pada na pamet je „Marijo, deli bela kumrijo“. Zašto, ne bih znao da kažem. I dalje, kada je sviramo, u nama budi emocije kao prvog dana kada smo je izveli. To je verovatno vezano za momenat, za to „nešto“ što se u određenom trenutku desi između nas i kompozicije.

U čemu leži srž vašeg specifičnog i jedinstvenog zvuka?

– Upravo u našoj muzičkoj različitosti. Muziku Balkana radimo bez predrasuda, bez pauza, bez obaveza, ne moramo nikome da polažemo račune. Pričamo priče jezikom koji znamo, iako se rečnik širi svakim danom i svakom melodijom koju čujemo, nismo tradicionalni muzičari pa samim tim ne moramo tradicionalno ni da se muzikom bavimo. Svako od nas doprinosi u stvaranju zvuka koji nas odlikuje i koji je za sve nas zvezda vodilja.

Sarađivali ste sa raznim muzičkim autorima i sa naših prostora, da li biste neku od saradnji izdvojili?

– Sarađivanje sa drugim umetnicima je jedan od stubova naše karijere. Uvek bio. Osim pomenutog Bore Dugića, koji nam je uvek bio simbol onoga čemu težimo, bila je ljubav na prvi pogled i sa Frajlama. One su naš alter ego, slika u ogledalu, kao glava i pismo. Pesma i spot koji su iz te saradnje nastali, „Neka neka“, dokaz je jednog lepog, veselog druženja i uvek ga se rado sećamo.

Na čemu trenutno radite?

– U konstantnom smo procesu menjanja repertoara, istraživanja, učenja. Uvek imamo nove pesme koje čekaju da se zasuču rukavi i njima posveti vreme. Leto je puno putovanja i koncerata, pa to čeka jesen. Sada smo spremali koncerte u Srbiji na specijalan način, a od septembra imamo ponovo saradnje sa umetnicima sa kojima ćemo raditi po prvi put i to nas veoma veseli i ispunjava radosnim iščekivanjem. I dalje smo kao deca u tom pogledu…