Bezdimenzionalno muziciranje

Činilo se tada da je razlaz definitivan, jer je i Tajler naprasno prihvatio ponudu da postane član žirija Američkog idola i u sudijskoj stolici zameni arogantnog Britanca Sajmona Kauela.

Nakon nekoliko „neuspešnih“ audicija za novog pevača (koje su, tvrde upućeni, bile fingirane), Peri je krenuo na mini-turneju sa rezervnom grupom Joe Perry Project, a ostali članovi benda su počeli da rade na svojim solo albumima. I onda, kada se tome malo ko nadao, „nestašni“ Tajler je otišao na rehabilitaciju, da bi potom – sredinom 2010. – objavio da se vraća u bend, potvrđujući da je u potpunosti shvatio lekciju koju su mu ljutite kolege prethodno održale. Usledila je nova turneja, još jedan spektakularan pad sa bine (u Torontu, kada je pevača nehotice leđima gurnuo Peri) i stidljive najave u štampi da „loši momci iz Bostona“ rade na novim pesmama – prvi put od 2001. i relativno nezapaženog albuma „Just Push Play“. Bilo je to još jedno iznenađenje za mnoge, a pogotovo one koji su ih deceniju ranije proglasili matorim (tvrdeći da su stvaralački zenit dosegli krajem sedamdesetih) i javno im poručivali da je došlo vreme za momentalnu „muzičku eutanaziju“.

Isti ti dušebrižnici su tada previđali da je jedan još stariji bend, čiji je zenit nastupio i pre Aerosmitovog, svakom novom turnejom rušio postojeće rekorde, iako dobar album nije snimio od 1989. i odličnog „Steel Wheels“. Za razliku od Džegera i Ričardsa, Tajler i Peri će devedesete pamtiti po sjajnoj prodaji svojih albuma („Pump“, „Get a Grip“ i „Nine Lives“), kao i četiri Gremi nagrade za najbolji rok nastup (uspešniji od njih su jedino U2), ali je činjenica da ni jedno od pomenutih dela po kvalitetu nije doseglo „Toys in the Attic“ iz 1975. ili „Rocks“ iz 1976, koja su Aerosmit lansirala u rok orbitu. Međutim, kad bend u svom katalogu ima hitove kao što su „Sweet Emotion“, „Dream On“, „Walk This Way“, „Janie’s Got a Gun“ ili „Crazy“ onda mu kao povod za turneju i nije neophodan novi album, ali su Peri i Tajler očigledno imali potrebu da posle dužeg vremena pred publiku izađu sa novim pesmama i tako dokažu (sebi i drugima) da im (još uvek) nije mesto na gerijatrijskom odeljenju neke bostonske bolnice, na koje ih zlonamerni kritičari i dežurni „hejteri“ već godinama smeštaju.

Sudeći po imenima saradnika koje su za rad na „Music from Another Dimension!“ angažovali, članovi benda su imali i velike ambicije, jer im se u studiju nakon dugo godina pridružio legendarni Džek Daglas (producent albuma „Toys“ i „Rocks“), kao i „američki Marina i Futa“ – Dezmond Čajld (koautor najvećih hitova Bon Džovija i Kisa) i Dajen Voren (autorka najpoznatije Aerosmit balade „I Don’t Want to Miss a Thing“). Interesantan je i spisak gostiju, na kojem su -između ostalih – Džoni Dep i Džulijan Lenon koji, kao i pobednica Američkog idola Keri Andervud, pevaju na albumu: Dep u duetu sa Perijem (numera „Freedom Fighter“), a Lenon i Andervudova sa Tajlerom („Luv XXX“ i „Can’t Stop Loving You“). Rezultat ovih brojnih kolaboracija je, međutim, prilično divergentan skup pesama, koje kao da imaju za cilj da slušaoca provedu kroz različite faze u karijeri benda, a ne da izgrade stilski i idejno kompaktnu celinu. U stvari, utisak je da većina pesama i nije pisana u poslednjih par godina, već tokom znatno dužeg vremenskog perioda, pa je ovaj „istorijski pregled“ više posledica nedostatka svežih ideja, a manje nekakvog pažljivo osmišljenog i u delo sprovedenog plana.

Tako melodije na „Dimension!“ generalno možemo svrstati u tri kategorije: pesme iz izgubljene, pa ponovo nađene Perijeve beležnice iz sedamdesetih (bluz-rokerske „Oh Yeah“, „Freedom Fighter“, „Something“), čiji rifovi i produkcija jasno demonstriraju zašto su tih godina Aerosmit zvali „američkim odgovorom na Stonse“, zatim pesme koje veoma liče na „visokooktanske“ hitove grupe iz najproduktivnije rok faze („Beautiful“, „Street Jesus“, „Lover Alot“, „Legendary Child“, „Out Go the Lights“ – čitaocu ostavljamo da prosudi na koje) i, konačno, emotivne „filmske“ balade („Tell Me“, „What Could Have Been Love“, „We All Fall Down“, „Another Last Goodbye“), koje delom pokušavaju da prepišu formulu „I Don’t Want to Miss a Thing“, a delom da prizovu „zlatne“ devedesete kada su spotove grupe krasile kratke suknjice i dokolenice Liv Tajler i Ališe Silverston. Drugim rečima, na „Dimension!“ je nemoguće naći bilo šta što od benda već nismo čuli (i to više puta), ali raduje činjenica da je glas Stivena Tajlera i dalje moćan i zavodljivo kreštav, te da jedan od najboljih gitarskih tandema u istoriji rokenrola Peri-Vitford i dalje obezbeđuje dovoljno goriva za pokretanje vremešne i pomalo oronule Aerosmit mašinerije (a što je za fanove u Srbiji važnije od činjenice da bend ima novi album – koncert Aerosmita je najavljen za leto sledeće godine).

Džo Peri je, predstavljajući album u medijima, izjavio da „Dimension!“ zvuči „kao dinosaurus koji upravo žvaće auto“, s čime se, definitivno, ne možemo složiti – nema tu toliko buke i škripe (i oštrih zuba) koliko se njemu čini. Kao što nema ni muzike iz neke nove dimenzije – osim ako se ta dimenzija, kako su cinici već konstatovali, ne zove prošlost. Ali, entuzijazam „staraca“ i njihove napore da izguraju projekat koji im u suštini i nije bio potreban, svakako treba ceniti, pa otuda i prelazna ocena albumu na dnu ovog teksta.

Umesto reči dobrodošlice u zemlju tenisa i afera na brdovitom Balkanu.