Bombastični optimizam

Teško je pronaći bolje reči od ovih Alenovih kad prikaz novih pesama Marka Olivera Evereta (jer, defakto, on je Eels) želite da počnete pričom o njegovom turbulentnom životu, zaslužnom kako za nastanak „Wonderful, Glorious“ tako i ostalih devet albuma benda snimljenih od 1996. do danas. Mark Oliver (poznatiji pod nadimkom E) je sin poznatog kvantnog fizičara i zakletog ateiste Hjua Evereta, koji je od srčanog udara preminuo kad mu je sinu bilo tek 19 leta. Sramežljivi tinejdžer je, sticajem okolnosti, bio taj koji je pronašao očevo beživotno telo, a pokojnom fizičaru dugo nije mogao da oprosti što je svojim nezdravim životnim stilom (prekomerno je pušio, pio i uživao u jelu) samo ubrzao svoj kraj. No, taj je događaj bio tek početak spirale smrti najbližih: pred izlazak albuma „Beautiful Freak“ umire i Markova nervno rastrojena majka, nešto kasnije i rođena sestra, zatim bliski prijatelj i roud menadžer grupe te, konačno, rođaka stjuardesa koja je bila u jednom od aviona srušenih famoznog 11. septembra 2001.

„Probuditi se sledećeg jutra“, napisao je E u autobiografskoj knjizi „Things the Grandchildren Should Know“, „za mene je bio popriličan lični uspeh“, jer je bol zbog odlazaka dragih osoba ublažavao različitim kombinacijama kokaina, alkohola i lekova, koje su ga ne jednom vodile i ka samoubilačkim idejama. Od svih konzumiranih „stimulansa“ najviše mu je, pak, pomagalo komponovanje, jer je svaki album donosio puno ličnih ispovesti, čije je slušanje ostavljalo utisak da ste upravo zavirili u jučerašnje dnevničke beleške njihovog autora. Ovakav „bolno iskreni“ pristup, koji su kritičari nazivali i dokumentarističkim i autobiografskim, nije Everetu momentalno doneo uspeh; baš naprotiv, dugo vremena nije mogao da pronađe izdavačku kuću spremnu da objavi „Beautiful Freak“, možda i zbog toga što je uvodna „Novocaine for the Soul“ počinjala „veselim“ stihovima „Life is hard, And so am I, You'd better give me something, So I don't die“.

Everet je, ipak, verovao da postoji publika koja se sa njim može poistovetiti, pa je „obijao“ pragove izdavača sve dok 1996. nije zakucao na vrata novootvorenog DreamWorks Recordsa (u vlasništvu Spilberga, Kacenberga i Gefena). „Beautiful Freak“ je postao prvi album izdat od strane ove kuće, a uspeh je kod kritike i publike potvrđen tek 1998. kada su Ils osvojili BRIT nagradu za „najbolji proboj godine“. Ugovor sa DreamWorksom je grupi obezbedio i pojavljivanje pesme „My Beloved Monster“ na saundtreku crtaća „Šrek“(2001), što im je prvi put donelo i lepu svotu novca. U stvari, donelo je novac Everetu, jer su dve stvari od početka do danas ostale konstante: njegovo autorstvo nad svim pesmama i neprekidno menjanje postave benda.

Prethodnih devet albuma grupe „opevalo“ je, dakle, retke E-ove uspone i brojne padove još od mladalačkih dana, donoseći usput i njegove opservacije na večite teme kao što su smrt, vera i ljubav, uokvirene uvek priličnom dozom pesimizma. Poslednji veći emotivni lom (okončanje petogodišnjeg braka) E je obradio na ambicioznoj trilogiji „Hombre Lobo“ – „End Times“ – „Tomorrow Morning“ (2009-2010), koja je opisala njegovu borbu sa samim sobom i „tranziciju“ od osećaja sreće i pripadnosti, preko depresivnosti i melanholičnosti, do ponovo pronađene vere u život. „Tomorrow Morning“ je svojim mestimičnim optimizmom („I'll tell you what: I'm in a good mood today“) nagovestio da Everet razmišlja o odbacivanju uloge večitog nesrećnika i gubitnika, ali se nije moglo pretpostaviti da će već u uvodnoj „Bombs away“ na „Wonderful, Glorious“ on staviti masku osornog i prkosnog lika, kome je dosadilo da bude „niko i ništa“, pa je zato rešio da podigne glas: „Nobody listens to the whisperin fool, Now you're listen… I've been quiet as church house mouse… I had enough for being complacent… I no longer gonna keep my mouth shut, Bombs away, Gonna shake the house!“

„Bombs Away“ pokušava da „kuću protrese“ i svojim ritmom i tipičnom vejtsovskom atmosferom („krčeće“ gitare, „jezivi“ zvuk organa u pozadini i vokal tretiran nikotinom i burbonom), a u sličnom tonu nastavlja i fanki-rokerska „Kinda Fuzzy“ koja nam Evereta predstavlja i kao žestokog momka, pomalo ošamućenog od iznenadnog naleta adrenalina („I’m feeling kinda fuzzy, But the future looks bright, Don’t mess with me, I’m up for the fight!“). Međutim, sva ta drčnost naglo nestaje dolaskom elegične „Accident Prone“ u kojoj E (ponovo) lamentira o svom usamljeničkom životu i kako je, eto, „nesreći sklon“ („..always being alone, Good thing that I've always been, So accident prone“), da bi rok ritam bubnjeva i uvodni džekvajtovski distorzirani rifovi u „Peach Blossom“ najavili povratak karaktera iz „Bombs Away“, koji nas sad poziva da otvorimo prozor i uživamo u cvetovima breskve, ljiljana i nevena!

Opijen, valjda, njihovim mirisima, u sledećoj numeri („On The Ropes“) on uzima akustičnu gitaru i „ispaljuje“ novu salvu prkosnih poruka („I’m hurting bad and I’m fighting mad, … I'm not knocked out but I'm on the ropes“) skrivenih iza nežne kantri melodije, ali i njih smenjuje još jedan melanholičan osvrt na bolnu mladost (balada „The Turnaround“) i ko zna koje po redu preispitivanje uzroka sopstvenih jada („Never trusted anyone, I always bit the hand that beat me”). Iako i mračnim bluzom „New Alphabet“ („You know what? I’m in a good mood today, Well I’m so happy it’s not yesterday“) i energičnijim, pop-rok kompozicijama („Stick Together“, „Open My Present“ i „Wonderful, Glorious“) Everet želi da pokaže da mu je život konačno „samo jadan“ i zato podnošljiviji nego pre, način interpretacije stihova i pomalo turobna atmosfera pesama ne ostavljaju slušaoca u uverenju da se E obračunao sa duhovima prošlosti i da se njima neće ponovo baviti na albumima benda koji će nakon „Wonderful, Glorious“ uslediti.

Iako albumom – nasuprot prethodnicima – preovladavaju pozitivizam i optimizam (što je za Evereta, svakako, korak napred), utisak je da su oni prenaglašeni i isforsirani (kao i crtež bombardera na omotu), te da E iskrenije zvuči kada je „u bedaku“ i peva o bivšoj dragoj (prelepa „True Original“) nego kada nas zasipa bombastičnim frazama i glumi Toma Vejtsa. Ali, ako je to njegov (novi) način borbe sa nekakvom krizom o kojoj ćemo više detalja saznati za godinu-dve, onda mu se nema šta zameriti, pogotovo što „Wonderful, Glorious“ ima dovoljno dobrih elemenata da bude svrstan u red pristojnih dela. Što, kad se uzme u obzir šta je E sve ostavio iza sebe, i nije tako loš rezultat.

Ocena: 7/10