Borila sam se za postojanje

– U nekim stvarima sam podbacila, u drugima, prevazišla sopstvena očekivanja. Zapravo sam na nivou na kojem sam i mislila da ću biti. Kao devojka nisam mogla da predvidim političke turbulencije i društvene okolnosti koji su kasnije poremetili moje životne planove. Poslednja burna događanja su se odigrala u periodu kada je trebalo da povučem ključne poteze. Umesto puta ka ličnom, umetničkom uspehu koji me je čekao u Americi kroz tada upravo potpisani ugovor, moja procena je bila da treba da se vratim u Srbiju i budem uz narod i svoju porodicu. Trebalo je da učestvujem u promenama, da još jednom dam svoj doprinos. Žrtvovala sam i promociju albuma koji je u Engleskoj izašao upravo u vreme protesta a koji sam čekala celog života. Posvetila sam se borbi, društveno-političkom angažmanu i zapostavila muzičku karijeru – kaže Slađana Milošević.

Koliko je bilo teško vama i vašoj generaciji, koja je stasavala i razvijala se osamdesetih, da posmatra raspad društva i to sa svešću da malo toga možeš da uradiš a da loše stvari ne možeš da zaustaviš?

– Uopšte ne smatram da ne možeš da utičeš na stvarnost i da svet ne možes da menjaš. Nemam takav stav. U postavljenom pitanju premisa je pogrešna. Nažalost, nisam bila u Srbiji kada je sve počelo i nisam mogla da se suprotstavim moralnom i kulturnom padu. Šokirala me je situacija koju sam zatekla i činjenica da su ljudi sebi dozvolili pasivnost, inferiornost u odnosu na stvarnost i okolnosti. Dozvolili su sebi da izgube kompas, izgube same sebe i zaborave put kojim su krenuli. U domenu muzičkog stvaranja isto se dogodilo. I to mi je reklo nešto drugo: kao rodonačelniku novog talasa – kako me nazivaju, ja sam istinski živela sa idejama i verom u rušenje starih vrednosti i konformizma kasnih 70-ih. Međutim, mnogi su očigledno samo pratili koncept i nisu ga usvojili ni kao svoje suštinske stavove i razmišljanja. U trenutku kada su bili poljuljani i pomereni iz težišta, izgubili su balans i pali. Znači da nisu bili čvrsti u svom uverenju, ni dovoljno svesni. Nisu živeli u ideji, već su je samo proživljavali i imitirali. Onaj ko stvara ideologiju i suštinski veruje u nju, ne može se poljuljati i pomeriti iz težišta.

Baš usled svih tih okolnosti, mnogo je vaših kolega koji su se „poljuljali“ i zbog toga promenili profesiju. Da li ste vi ikada imali slične dileme?

– U Americi sam se bavila marketingom, a zatim radila kao stokbroker – berzijanac, kako ne bih skliznula u propast, kako bih se školovala, napredovala. Nikada nisam promenila profesiju, umetnost i muzika su uvek bili na prvom mestu. Od dva izbora – da perem sudove, obrćem hamburgere ili da se potrudim i bavim intelektualnijom profesijom, odlučila sam se za ovaj drugi. Imala sam sreće da je moj američki bos bio muzičar, školovani gitarista, koji je za moju umetnost imao razumevanja.

Zadržati sve vreme svoj stil, fazon i uverenja iz mladosti veoma je retka pojava, bar na ovim prostorima. U nekom trenutku mnogi muzičari pokleknu iz određenih razloga. Možete li vi kao neko ko pripada toj „retkoj vrsti“ da zamislite i objasnite ovu drugu stranu priče?

– Mogu da je zamislim. Nismo svi biološki i psihološki isto konstituisani i nismo na isti način pripremljeni za život. Iz drugačijih smo porodica, bekgraunda, drugačije smo odluke donosili kao zreli ljudi. Sve te komponente su važne. Neko iz bioloških razloga jednostavno ne može da se bavi ovom profesijom. Neko je doneo odluku da stvori porodicu kojoj mora da se posveti, neko psihički i mentalno ne može da prati stalne stresove i trvenja, specifična za ovu profesiju. Najteži segment onoga što radim je konstantna promena okolnosti i neprekidno adaptiranje. Same okolnosti nikako neće da ustuknu i dozvole mi mirniji život. Svaki dan je drukčiji. Danas ću se naći u Budvi, već sledećeg trenutka biti u Beogradu, putovati u Ameriku, onda se vratiti u Beograd, otići na Kosovo. Opet ću, ne znajući šta me čeka, otići u Budvu, zatim u Veliku Planu na festival mladih bendova, vratiti se, pisati knjigu koja mora da izađe u septembru. To su nepredvidivosti kojima ne možete lako da se prilagodite i da kažete, to je moj modus življenja u kome uživam. Posebno je naporno živeti ovakvim tempom. Volela bih da imam miran život. Sebi sam ga „nasilno“ obezbedila, kada sam se na dve godine povukla, kako bih pisala knjigu.

Kako izgleda taj vaš nasilno obezbeđen mir, svet u koji uđete kada pišete knjigu?

– Kao ulazak u drugu sferu i kao izlazak iz sveta stvarnosti. Kada ulazite u muziku vi ste u jednoj realnosti, a kada uđete u pisanje, književnost, istraživanje, razmišljanje, u apstraktnoj ste dimenziji, gde sve opet dobija neko drugo značenje. Kroz pisanje sam shvatila još jedan aspekt svoje prirode – da sam fanatična. Kada ste umetnik ne možete da ne budete fanatik. Umetnost stvaranja vas satire. To je tako od sveta i veka. Ako ne pratite muzu i propustite inspiraciju – gotovo je. Usred noći se probudim sa mišlju koju moram da zapišem. Svuda zapisujem svoje ideje, uvek je tu olovka, diktafon, laptop. Knjigu „Muška žena“ sam pisala devet godina i napisala oko 1 000 njenih stranica koje govore o psihologiji žene, istoriji čovečanstva, mitologiji, religiji. Ako samo dva dana prekinete sa radom, izgubite tok, nit. Osećala sam se kao rob knjige. Morala sam negde da stavim tačku ali takva tema nema tačke. Ne možete da odredite njen kraj. Moji prijatelji i saradnici su komentarisali da sam bukvalno „ušla“ u knjigu, da živim u njoj a ne u stvarnosti, i molili su me da prekinem. Pisanje ovako obimnog rada vas u svoj sadržaj uvuče kao crna rupa.

Javnost vas oduvek doživljava kao specifičnu, ekscentričnu, neobičnu osobu. Sada su mnoge stvari prihvatljivije, ali koliko je bilo teško opstati kao drugačiji, kao inovator u bivšoj Jugoslaviji?

– I danas je isto. Gotovo da nema žena mojih godina koje ovim načinom žive i rade. Javnost me i dalje ne prihvata ili prihvata na sebi svojstven način. Koliko god da je svet bio šokiran mnome, toliko sam i ja bila šokirana njime. Kao devojka sam se susrela sa ambijentom koji nisam očekivala. Veliki svet ili „svet velikih“, nisam tako zamišljala. Moje neposredno okruženje je bilo slično meni, ali sam brzo shvatila da to nije stvarnost, da sam usamljena i da je moj oblik poimanja stvarnosti samo moj. Trebalo je preživeti šok i shvatiti da sam takvom svetu neprihvatljiva ali i da se nalazim u dvosmernoj ulici nerazumevanja. Trebalo je prilagođavati se iz trenutka u trenutak, iz situacije u situaciju. Donela sam odluku da ne odustajem, da nastavim sa preispitivanjem svojih stavova, mišljenja i principa, da ih pomalo prilagođavam, čineći kompromise samo kada ne odustajem od suštine. Od svojih odluka i zaključaka nikada nisam odustala. Po svoj prilici, tuđa stvarnost je morala da se prilagođava meni. Pogledajte oko sebe. Ono što je izazivalo zgražavanje i otpor prema meni, sada je prihvaćen oblik mišljenja i ponašanja. Rekla bih da se stvarnost dosta prilagodila meni.

Da li vam je bila frustrirajuća činjenica da ono što vi smatrate relevantnim ostali doživljavaju kao šokantno ponašanje ili mišljenje?

– To je razvojni put u mom slučaju. Koliko god da sam druge iritirala, toliko su i oni mene, svojim nazadnjaštvom. Morala sam da smireno prihvatim činjenicu da predstavljam udar na njihov sistem mišljenja, vrednosni sistem. Ljudima sam ponekad delovala nestvarno. Trčali su za mnom po trgovima, ulicama, pijacama i pokušavali da me dodirnu kako bi utvrdili da li sam ljudsko biće?! To je bilo vreme pojave prvih velikih medijskih zvezda, ne samo u Jugoslaviji, već globalno, kada su mali ljudi iz ekrana izašli na ulice. Posle Elvisa Preslija i Bitlsa, sledeće zvezde su dolazile iz moje generacije. Svojim poimanjem umetnosti, estetike, sveta, delovala sam ekscentrično. Tadašnje zvezde, Zdravko Čolić, Bijelo dugme, javnosti su bile prihvatljivije, dok je moja različitost delovala kao udar na sistem. Mnogo njih je negodovalo, što je shvatljiva i logična odbrana. Znali su kada će se probuditi, podojiti dete, uzeti kredit i kupiti „keca“… i onda sam došla ja, da im porušim sigurnosni sistem. Takvu pojavu je trebalo ukloniti po svaku cenu. I javnost i politički vrh su identično reagovali. Stvarali su mi probleme, uklanjali sa medija, ispitivali… odnos javnosti prema meni bio je vrlo uvredljiv. Povređeno je moje najdublje osećanje pravičnosti. Pokretala sam zabranjene teme o slobodi seksualnosti, ideje i misli, o poimanju ljudske slobode, sa najboljim namerama, kako bih učinila dobro, otvorila učmale umove. Slobodu, koju su moje kolege na zapadu imale, morala sam teškom mukom da osvajam, ona nije bila data. Zapadni muzičari su se bavili napretkom u svojoj umetnosti, karijeri, dok sam se ja borila za opstanak i puko postojanje.

Pokušali ste da pokrenete mnoge stvari po pitanju ovdašnjeg kulturnog, muzičkog, te društvenog uređenja. Koliko često ste osetili da je to zapravo borba sa „vetrenjačama“?

– Borila sam se za kulturne, zakonodavne, i promene u okvirima institucija. Mnoge inicijative su prihvaćene. Uspela sam da nametnem zakon o konfliktu interesa, svest o postojanju i potrebi za poštovanjem autorskog prava, borbu protiv piraterije, inicirala sam osnivanje prve asocijacije diskografa… Pokrenula sam mnogo stvari, ali sam zamišljala da će se promene dogoditi u šest meseci. Prošlo je deset godina a moja reforma muzičke industrije i kulture je tek u prvoj četvrtini. Pogrešno sam procenila. Mislila sam da je elitni politički sloj društva taj koji će povesti brzim koracima ka napred. Dok sam zahtevala da se donesu zakoni, osnuju nove institucije, često sam ulazila u sukobe i rasprave, počev od naših premijera, ministara i drugih odgovornih. Država je davala nelogičan odgovor: „Znate, u demokratskom društvu država ne nameće oblike privatnog organizovanja i osnivanja građanskih ili nevladinih organizacija, već to građani treba sami da čine“. Smešno i nemoguće. Takvo čudo bi bilo kao da bacite gomilu slova u vazduh i očekujete da se od njih stvori rečnik. Iz prakse znam kako izgleda živeti u demokratiji. Iz zapadnih demokratija sam donela mnogo iskustva i besplatno ih ponudila mojoj zemlji. Moja zemlja je to znanje i iskustvo odbacila. Zapravo pogrešno bi bilo optuživati zemlju. Radi se o nekolicini koja je na položajima i ne želi nikoga da sluša, čak ni da sasluša. Još nismo rešili ni najosnovnije stvari. Zato sam se povukla i odstranila se od te vlasti. Nisu održali obećanje. Nije jasno šta i dokle čekamo. Dok mi čekamo, kako kaže Stiven King – ceo svet je otišao dalje.

Ljubav će preživeti

– Pesma „Kad reči zastanu“ kojom smo na budvanskom festivalu Dado Topić i ja pobedili, nije repriza „Princeze“. Tekst govori o borbi za ljubav a ne o osećanju zaljubljenost, kada nam se čini da je sve idealno. Ljubav između dvoje ljudi, ne treba shvatati apriorno, već se za nju treba boriti. Treba se boriti i za opstanak same ljubavi. Koncept ljubavi se u modernom vremenu raspao, čemu su doprineli novi odnosi unutar zajednice. Moj tekst pesme „Kad reči zastanu“ daje mali doprinos njenom opstanku. Ljubav je vezivno tkivo kosmosa i mora preživeti, inače će se kosmos raspasti – zaključila je Slađana Milošević.

Stil kao izraz

– Vizuelnost shvatam kao element integrisan u muziku. U stvaranje stila su uključene sve komponente, estetika, vizuelnost i audio i video koji su prepleteni i povezani. Čula su multiangažovana, postoji neka vrsta sinestezije, kao da vidimo ono što čujemo. Na stvaranju stilske umetničke kohezije sam radila od samog početka i stvaranju svog stila dajem punu važnost. Svaki detalj je bitan, ništa nije otprilike, o svemu duboko razmišljam – objasnila je Slađana Milošević specifične muzičke, scenske i odevne kombinacije po kojima je i te kako prepoznatljiva.