Boris Vlastelica: Možda ćemo za naših života videti propast i kraj kapitalizma

NJihov veliki solistički koncert biće održan 11. juna u letnjoj bašti kluba Dragstor.

Bend čine: Ana-Marija Cupin (bas, glas), Milena Milutinović (bubnjevi) i Boris Vlastelica (gitara, glas).

Sa Vlastelicom smo razgovarali o propasti zapadnog imperijalizma, prostoru za umetnike koji su izbačeni iz Bigza, rokenrolu i njihovom poslednjem izdanju „Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji“, koji je proglašen za album godine 2020, a koji će bend promovisati na koncertu.

– Dragstor je jedan od prostora koji je primio mlade bendove nakon isterivanja iz Bigza i to je klub u kome nismo još imali svoj solo koncert. Doduše, nije baš solo, koncert otvara grupa Balans iz Slovenije, zanimljiv art rock bend, a DJ boogie zagreva pre, između i posle sviranja – najavljuje Boris.

Vaš poslednji album izdat je u periodu korone koja je na do sada nezamisliv način globalno pogodila muzičare i scenu. Ipak, iz te „đavolje kuhinje“ izlazila su neka od najznačajnijih ostvarenja za trenutnu muzičku scenu, među kojima i pomenuti album, a o tome svedoči ne samo ljubav fanova, već i top-liste, rejtinzi muzičkih kritičara… Kako je izgledalo njegovo stvaranje?

– Mi smo deset godina pre korone živeli kao nomadi, svaki vikend na putu, 60-80 koncerata godišnje po celom regionu, Evropi, Rusiji, Kini… Kad smo bili primorani da stanemo zbog pandemije, jedino nam je studio ostao. Čak i tamo smo se svi pozaražavali na snimanju albuma. Ali nama studio nikada pre nije bio prirodno stanište, bar ne na način kao bina i koncerti. U studio smo uvek pre gledali da dođemo, odsviramo i odemo, potpuno verujući producentima i tražeći što više lajv zvuk. Sad nismo imali drugog posla nego da stanemo i malo bolje osmislimo album, zašto i kako treba da zvuči. Zajedno sa besprekornim producentom Milanom Bjelicom i snimateljem Urošem Milkićem, rešili smo da izbacimo svaki ton „viška“, da sve pesme budu jako konkretne i koncizne, da svaki odsvirani ton i svaki zvuk ima razlog zašto je tu. Bukvalno bismo sa ludim Bjelicom crtali dijagrame pesama na velikim hamerima. To nije nešto što bismo radili ranije, tako da je sve bilo drugačije.

Repetitor je svojim nastankom na scenu doneo vatru koja je napravila požar i na neki direktan ili indirektan način uticala na formiranje muzičkog ukusa fanova, a verovatno i fenomenalnih mladih bendova koji su malo kasnije usledili. Prisetite se „ranih radova“?

– Od prvog koncerta koji smo odsvirali u životu, pred 30 ljudi u malom klubu zvanom Blue Moon, tamo krajem 2005. gde smo Milena i ja imali temperaturu 38, dal od treme ili nekog virusa, ja sam znao da imamo nešto specijalno. Prosto je po reakciji i te malobrojne publike tada bilo jasno. Jer nam je pravilo za taj prvi koncert bilo da ne zovemo drugare. Nego da dođe ko dođe, ali koncertna publika, nepoznati ljudi. Vrlo brzo smo jedno po jedno napuštali studije i ostale životne planove i posvetili se bendu. Neke stvari su tada bile lakše, globalno je alternativni rokenrol doživljavao neki preporod, ljudi su masovno kupovali gitare, postojala je mogućnost da te puste i na TV-u, da izađeš u štampi i da to nešto znači, nisu još stvari toliko bile iskomercijalizovane i ispolirane.

A u to vreme posle 2000. postajala je velika glad za novim bendovima, novom generacijom, koje baš i nije bilo. Uglavnom su i novije bendove koji su bili na sceni kada smo mi počinjali činili dosta stariji ljudi od nas. Tako da je nastao veliki hajp kad smo se pojavili direkt iz školskih klupa. U početku je to bila 30 plus publika, tada desetak godina starija od nas. Oko 2010-11. nas provaljuju i brucoši i ta neka mlađa ekipa kreće da pravi haos po koncertima i tada postajemo pravi punokrvni putujući bend koji živi od toga. Od te ekipe sa koncerata je nastalo dosta novih bendova. Sada je malo teže da se ti novi bendovi probiju u medijima, ali ako su dobri, i dalje će isplivati kod publike. Beograd je dovoljno velik da i mladi alternativni bendovi pune klubove od 200-300 ljudi. A svaki uticaj koji mi imamo na scenu ide i u drugom smeru. Oni nas revitalizuju, motivišu, inspirišu i znače koliko i mi njima.

Vaši tekstovi od „Pukotine“ i „Slamčica“, „U pravom trenutku“… pa sve do „Danima“ i „Kost i koža“ toliko koncizno gađaju u srž problema sa kojima se na individualnom nivou svi manje-više suočavamo, a i vid su opservacije društva. Kako nastaju i korespondiraju sa okruženjem na mikronivou i „globalnom planu“?

– Oni su odraz i fragmenti svesti, sublimacija onoga što me tišti, često i podsvesno. U smislu da se iznenadim o čemu je neki tekst kad ga napišem. Ili, bolje rečeno, izbacim iz sebe. To je vid terapije, kompulsivna potreba. Nema tu ono da sedneš i kažeš e sad ću da napišem pesmu o egzistencijalnim ili ovim ili onim brigama. Napišeš nešto da bi shvatio o čemu pišeš. Milena i ja smo imali sjajnu profesorku srpskog u srednjoj koja nam je zadavala vežbe automatizma, gde moraš samo da kreneš da pišeš i da ne staješ. Nema teme, nema smernice, samo kreni. To me je otvorilo, moram priznati.

Jedan tvoj Fejsbuk post, koji je iščupan iz konteksta i maliciozno prenet, u sebi krije genijalno zapažanje – da je rokenrol kapitalistički produkt. Da li možeš da ga pojasniš?

– Treba da budemo svesni da rok muzika, i pop muzika uopšte, popularna muzika od 60-ih naovamo, imaju jako puno veze sa Hladnim ratom i ideološkom borbom Istoka i Zapada u kome su nastajale. Rokenrol je tu bio jedan od važnijih proksi agenata kapitalizma. Reklama za kapitalizam na neki način. Nije tako nastao, ali je brzo kooptiran i od tržišta i promovisan širom sveta kao glas individualne slobode jednog novog baby boom pojedinca, individualca, slobodnog od bilo kakvih obaveze prema društvu, koji hoće da može da radi šta hoće, antiintelektualnog, mladalačkog, seksualnog poriva, bunta protiv svakog kolektiva, autoriteta, itd. Zar to nije očigledno kad Scorpionsi i Metallica sviraju na Crvenom trgu i taj događaj, uz pad Berlinskog zida, simboliše pobedu kapitalizma i kraj komunizma… Trenutnu, nadam se. Ne mislim naravno da to diskredituje čitav izraz rokenrola. Ja sam u taj gest, zvuk i rif zauvek zaljubljen, ali kooptiranje fenomena je način na koji operišu kulturna krila ideoloških aparata. Tako se na pitki i gotovo neprimetan način promoviše nesvesni kod ideologije koja nas jede evo već tridesetak godina. Zato bih voleo da se rok bendovi u budućnosti manu tog, da se ne lažemo, gubitničkog identiteta koji prečesto ide uz njih – površnog aktivizma u ime neke apstraktne i vrlo individualno i proizvoljno definisane slobode, koja se tako nedefinisana lako zloupotrebi.

S tim u vezi, fenomenalna je činjenica da je, uprkos uspehu, Repetitor ostao beskompromisno neukaljan u celoj toj kapitalističkoj mašineriji. Kako vam polazi za rukom da ostanete verni sebi i svojim idejama na tržištu koje često uspeva da samelje svaku dobru zamisao?

– Tako što verujemo u publiku. Ali, bez zezanja, prosto znam i hoću da verujem da će uvek biti prepoznat, da se izrazim tržišno, dobar proizvod, bez obzira na trendove koji, usput rečeno, dolaze i odlaze. Bitno je dokazati publici da si lajfer, da si zagrizao za to, da bi ti dali svoje poverenje. U smislu, nije lako pred drugim ljudima reći „ja volim taj i taj bend, ja sam fan ovih ili onih“. Za to je ipak potrebno da si siguran da se neće sutra raspasti pomenuta grupa jer su se time bavili usput, jer se onda osećaš kao debil što ti je neki tamo bend bio bitniji nego sopstvenim članovima. Ili da neće da odu u neko pomodarstvo zaboravljajući svoju suštinu…

Šta se dešava sa Bigzom i Prostorom za umetnike? Da li vam je Grad ponudio neka adekvatna rešenja?

– Izigrani smo, najprostije rečeno. Za sada to deluje kao „obećanje ludom radovanje“. Grad je hteo da ugasi jedan od bezbroj požara lepim rečima i obećanjima u medijima i na sastancima da će obezbediti prostor po manjoj ceni od tržišne za rad umetnika. Osnovali smo udruženje Beogradska alternativna scena nakon izbacivanja iz Bigza, sastajali se sa gradom četiri-pet puta. Obećavano je svašta, od kotlarnica preko velike zgrade pošte u Savskoj ulici. Nijedan konkretan predlog nismo dobili, pa da se o njemu raspravlja, ali kad su videli da nećemo baš pristati na rešenje problema samo za nas nekolicinu iz organizacije protesta Prostor za umetnike, onda su pozvali neke druge ljude da navodno predstavljaju Bigz. U poslednjem pominjanju prostora za umetnike, zamenik gradonačelnika je prestao da uopšte pominje nas iz Bigza, kojih ima više stotina. Prosto smo ušli u frku sa jačim od sebe, ali nije bilo drugog načina. Pre države smo probali kod privatnika, oni su tek nezainteresovani. Radije bi da im milioni kvadrata stoje prazni i prave troškove nego da imaju posla sa nekim tamo bendovima i umetnicima kad budu hteli da zidaju. A za to vreme cene kvadrata idu u nebo, ljudi nemaju gde da vežbaju. To nije nešto što je odmah primetno, ali će se definitivno negativno odraziti na kvalitet stvaralaštva na duži rok.

Kako gledate na društvo u kome živimo, od masovnih medija, kakofonije ostrašćenih mišljenja, eskalacija socijalnih i drugih problema običnog čoveka…? Šta nas drži u tom stanju konstantne nemogućnosti izlaska iz začaranog kruga i stvaranja, ako ništa, ugodnijeg mesta za život ljudi, pa i ostalih živih bića, jer s jedne strane ne ugrožavamo samo sami sebe svojim delovanjem već čitavu planetu?

– Znam da je odgovor dosadan, ali to je samo zato što je previše očigledan i svima toliko jasan, a nesavladiv da traži sve druge moguće odgovore. To je kapitalizam, tj. zapadni imperijalizam kao njegov najviši stadijum. Riba ipak smrdi od glave. Srećom, izgleda da ćemo za naših života možda i videti makar propast i kraj tog sistema. Pre samo desetak godina to nije delovalo moguće.