Branko Golubović Golub: Narodi se zadovoljavaju praznim pričama političara o lažnom bogatstvu, a zapravo kopaju po kontejnerima

Golub inače živi u Bejrutu, gde se bavi humanitarnim radom i pomaganjem izbeglicama oko nekih od najosnovnijih životnih potrepština.

O tom humanitarnom radu, ali i pokojnom Mikici Zdravkoviću i trenutnoj situaciji u Srbiji govorio je za sajt Nova.rs u intervjuu čiji deo prenosimo u nastavku.

– Najlakši način da se skrene pažnje od svih problema i nestručnosti mnogih vlasti jeste da se pronađe zamišljeni neprijatelj. A, najlakše je upirati prste u čoveka kojeg ne razumeš i razlikuje se kulturološki od tebe. Takve stvari omogućavaju plodno tlo za satanizaciju do besvesti. To sve utiče na ljude, a svedoci smo da se najbolji politički poeni kupuju populizmom.

Ujedinjenje na nacionalnoj osnovi prevazilazi sve i postaje šovinizam koji šalje poruku: „mi smo mi, ostali su niži od nas ili hoće da nas ugroze, pa moramo da se branimo“. Međutim, kada bolje razmisliš ko su ti ostali i kako će ti tačno učiniti nažao? Shvatiš da su zapravo ti najglasniji najopasniji. Malo je zemalja koje o tome misle. Narodi se zadovoljavaju praznim pričama političara o lažnom bogatstvu, a zapravo kopaju po kontejnerima – smatra Golubović.

Podsećamo da su „Goblini“ uvek davali komentar na situaciju u kojoj se nalazimo, a kao i svaki dobar pank, vodili su tihu borbu i davali glas malom čoveku sa margine. Zato je, čini se, poruka pesme „Ima nas“ potrebnija nego ikad.

– Kad god se vratim ovde osetim to još jače, mnogo više nego devedesetih kada smo počeli da je pevamo. Tada je to bilo refleksija onoga što se dešavalo na ulici, a dvadeset godina kasnije pričamo o potrebi da nas ima. To je ogromna i poražavajuća istina. Potrebno nam je da nas ima, a u ono vreme nas je bilo. Sve se svelo na individualizam, ljudi razmišljaju o svojoj koži i to na način da se opravdaju za neke stvari koje nisu ni moralne, ni etičke.

Nekada se znalo da se sve stavi po strani ako postoji jedan zajednički problem koji moramo da rešimo. To zajedništvo mi najviše fali. Pojave se zračci, trunka svetla, ali nema dovoljnu snagu. Mi nemamo kritičnu masu da pokrenemo stvari da se menjaju.

U većini gradova u Srbiji gde sviraju, kako kaže, oseća tu potrebu ljudi da kažu – idite odavde, ovde više nije ništa ostalo.

– Toliko ljudi odlazi non-stop. Tu temu smo obrađivali u pesmi „Zapad-Severozapad“. Mnogi su se u njoj pronašli. Ja sam se lično pronašao u toj pesmi jer sam deo te priče. Moji sinovi su raštrkani po Evropi gde studiraju i sada počinju da rade. Ne treba im veza i vezica, našli su posao zato što su sposobni i trude se. Nagrađeni su za svoje znanje i imaju dobar život. To ovde nije moguće.

Podsećamo da su nedavno prošli izbori na koje mnogi ljudi nisu ni izašli.

– Nažalost, i to je istina. Međutim, ima i do druge strane, jer je više puta „pucala“ sebi u koleno. Nema ujedinjene opozicije. Kada bi se to dogodilo, možda bi se neke stvari menjale. Do tada, ljudi vide stvari koje im ne odgovaraju i nemaju poverenje. Potreban je jedan vođa koji će s dobrim timom pokrenuti stvari. Ne vidim da će se to desiti u skorije vreme.

Umetnost, ocenjuje, tu ne može mnogo da uradi.

– Na festivale i koncerte dolaze oni koji imaju slična mišljenja, one druge naći ćete po splavovima i klubovima. Njih ne interesuje politika, imaju lagodan život i to im se ne menja. Ne zanimaju ih drugi. Ljudi koji su ovde, znaju šta znači kada pevamo „Ima nas“ i šta to predstavlja. Ali, na kraju krajeva, ono što možemo jedni drugima da priznamo jeste da smo manjina – zaključuje Golub.

Ostatak intervjua pročitajte na Nova.rs.