Cane Partibrejkers: Svi smo mi "daljinski" u rukama svojih žena

„Znate, ja ne idem na ručkove“, rekao je.

„Dobro, možemo negde drugde?“

„U pola dva, u Sava centru, kod ‘Bika’.“

„Izvinite, a kod kog bika?“

„Pa, kod skulpture. Ulaz A pa levo do šanka.“

Stvarno, tamo skulptura „Bika“ LJubice Zloković iz osamdesetih.

Lakog koraka, kao dečak, stiže i Cane. Tamne naočari na licu, u hodu pruža ruku i pita: kako je?

Odgovorim neodređenom grimasom a Cane (pošto je pao dogovor da budemo na ti) uzvrati pitanjem:

„Šta si rekla, realno?“

„Nisam ništa rekla, ali baš sam to pomislila…“

Cane je sad već seo na dvosed kod skulpture spreman za razgovor.

„Da odemo ipak nešto da popijemo?“

„Što, jesi žedna?“

„Pa, i jesam.“

I, konačno sedosmo, ne sluteći da ćemo tokom razgovora triput promeniti mesto.

„Slušala sam sinoć Škrtice, super zvuče i reči su lepe.“

„Kako misliš ‘lepe’?“

„Pogađaju.“

„Misliš na mestu su istine.“

„Kako teku ovi dani pred koncert?“

„Imamo probe u Bigzu, imamo novi repertoar i stvari koje nismo svirali i koje nisu ušle na ploču. Veoma ozbiljno sve to dočekujemo. S druge strane, ja idem okolo i pričam do iznemoglosti. Znači, svima sam pri ruci, treba da ispunim očekivanja mnogih, čak i onda kad mi kosku bacaju, treba da se snađem.“

„Kako to misliš?“

„Znaš kako, iznebuha dođu neka pitanja, pitam se zašto, šta sam opet uradio da dobijem koska pitanja, a ti kako se snađeš, kao na tankom ledu. Ali dobro, za sada je sve bilo okej i vidim da ljudi te intervjue dobro prihvataju ne kao obične, nego kao neke male životne platforme. I sada kad budemo pričali, ne bih samo voleo da objašnjavam jer potpuna objašnjenja i – mene nema.“

„Kad si spomenuo ta koska pitanja pribojavam se da možda ne postavim neko koje ćeš ti rangirati kao takvo?“

„Nećeš. Ali reći ću ti ako ga bude.“

„Zašto ti smeta ako ti neko postavi uopštena pitanja?“

„Pa, ne mogu da budu uopštena pitanja o bitnim stvarima. To kao da potireš jedno drugim. Ne očekujem ja da sam nečiji životni zadatak, da za mene mora neko posebno da se spremi kad pravimo intervju, iako su mnogi u fazonu da imaju neki zent, neki strah, ne znam zašto, ali moguće i da znam…

Hoću da kažem, moraš da se trudiš. To su intervjui pre podne, moraš da si dovitljiv, šarmantan, a nekad bi ćutao i jednostavno pustio da to vreme prođe bez tebe, bez… E, aj se pomerimo, jebi..a, ovaj tip ima neki glas… Ima neku frekvenciju, ne mogu da razmišljam… Šta sam hteo da kažem. Nekad se u toj komunikaciji iznenadim kad neko ima dobru konstataciju o nečemu, ili kad neko ima… Neverovatno, kakav glas čovek ima. Ne mogu da verujem…“

„Hajde, tamo ćemo sesti, a šta ti smeta u njegovom glasu?“

„Jako je prodoran, s nekom sugestivnom frekvencijom. Mogao bi da bude u nekom propagandnom odeljenju.“

„Da se opet premestimo.“

„Ne, pa sad ne govori. Sad jede… Ne, ne mogu da verujem, ‘ajmo tamo, je..ga, izvini.“

Pošto smo se premestili, Cane nastavlja s konstatacijom:

„Sve je borba frekvencija. Neki očekuju da ja sad dam neki žuti intervju. Kao da li je istina da ste rekli ovo, da li je istina da ste rekli ono. Koga to interesuje? A na drugu stranu objašnjenja političke prirode u kojima sam ja krajnje nemoćan. Znaš, ne razumem nešto što jako dobro razumem i shvatam. Da, zapravo, posle svega, posle pređenog iskustva, da se opet isto dešava, da su stvari nepromenjene. A onda vidiš da to nije samo s ovim vremenom slučaj, nego kroz vekove. Sve je to isto samo drugačije deluje.“

„Hoćeš da kažeš – samo su drugi igrači na sceni.“

„Pa, da. Nova lica za uloge stare.“

„Vi u Škrticama ste iz različitih bendova. Ovo vam dođe, uslovno rečeno, kao projekat sa strane.“

„Projekat sa strane, kao neprijavljeni dohodak… Znaš, Škrtice su punokrvni bend, nema zezanja. Znači, on ima svoje zašto i svoje zato. Vidim da ljudi hoće to da čuju, nasuprot onoj gomili koja ne može to da percipira zato što nema snagu i nema vremena. LJudi su takvi. Žive u svojim zaključcima, zaključani sa svojim predrasudama.“

„Muzika vas je spojila, šta još?“

„Prvo nas je spojilo to što smo mogli da ćutimo zajedno, pa onda da se kikoćemo na neku foricu ispričanu, poluispričanu ili u začetku. Kao u nekom razredu kad kaže učiteljica: „Jel’ smešno, recite da se svi smejemo. ‘Ajde vas petorica napolje kod direktora.“ To je početak, a u početku je sve lepo. Nema lošeg iskustva, nema smeta mi ovo, smeta mi ono. Mi u Škrticama ne dolazimo svi iz istog špila. Ostali članovi možda dolaze, ali ja ne dolazim iz tog špila. Ja sam pevač iz prošlog milenijuma, dolazim iz nekog drugog vremena. Moje iskustvo je bolno i staro.“

„Ovo poslednje kao stih…“

„Moguće da je Bare iz Majki to rekao. On je veliki autor, a ja volim da citiram. Lakše mi je da tako nešto kažem nego da objašnjavam i gubim se u deskripciji. Uzajamno prepoznavanje je muzika i sve je to ljubav velika. Ulazak u nešto što ti prija. Znaš, mi završimo probu i onda, kad izađemo iz toga, pojavljuje se strah – tu je stvarnost. A stvarnost, šta je briga, fura svoje.“

„Hoćeš da kažeš niko ti ništa ne može kad si u muzici.“

„Da, ali što bi rekao jedan moj stariji kolega ‘kada muzika prestane, onda šta?’. A i nije to baš sve lako otpevati. To mora da ima svoje zašto. Kad izađe iz tebe da ne bude šperploča, nego puno drvo.“

„Kako je onda pevati u Škrticama?“

„Sve okej. Nije teško, samo koncentracija. Imam već toliko godina i malo mi se izlizao taj moždani kaiš i onda malo teže pamtim pesme. Kad sam bio mlađi, pesme su mi bile kratke, što sam stariji, više objašnjavam zašto sam ostao u životu. Ali zato, zatvoriš oči, opustiš se i reči same dolaze a ti otvaraš usta kao gramofonska ploča, samo da ne preskoči ta igla, je..ga. Zbog toga se i ploče čuvaju.“

„Da li čuvanju učiš i svoju decu?“

„Mom sinu dam ploče i kažem: LJubavi, evo ti… Ali znaj, biće iznenadna inspekcija. Da bih video kako ćeš se o meni brinuti jednoga dana.“

„I čuva li ploče?“

„Sve okej. Stoje uspravno, u omotu. Sve je to u stvari jednostavno, jer ako ti nije ni do čega stalo, onda si se zaj..o negde, onda si promašio temu, fokus tvog postojanja si izgubio. To ti je kao borba za slobodu, a to je borba da nemaš pritiska u svom postojanju, da možeš da uradiš nešto. Okej, ne možemo mi da se ponašamo kako bismo hteli. To već nije sloboda. To je ludilo. Moramo da imamo i kontrolu. Da li ćemo je naći u deset božjih zapovesti, da li ćemo je naći u bontonu, zavisi od senzibiliteta svake osobe.

Ima ljudi koji, nažalost, odžive ceo život i vide da su negde zeznuli, da su se prevarili. Sve vreme su bili u fazonu da ih baš briga, da su oni vlasnici nečega a onda dođu do toga da su vlasnici ničega jer je neko već njihov vlasnik, neki tamo iz korporacije…“

„Kako se ti osećaš, kao vlasnik čega?“

„Kao vlasnik mogućnosti da budem svoj vlasnik“

„Kad si već spomenuo deset božjih zapovesti, kakav je tvoj komentar na nedavnu izjavu episkopa Amfilohija?“

„Pa, poređenje mu je malo levo-desno… Ne znamo mi problem neke žene, ne možemo da znamo. Lako je muškarcu pričati o tome. Treba pitati ženu. Sve što se tiče boleština i nekih drugih nezgodnih stvari koje mogu da dovedu do začeća, kao što je recimo silovanje. Žena ima pravo, a muškarac treba da obezbedi mir i blagostanje.“

„Svako valjda treba da radi na tome.“

„Da, ali žena je šef planete.“

„Zašto misliš tako, zbog toga što nosi život?“

„Pa, ona je sve, kapiraš… Ja sam ministarstvo finansija i odbrane, ali moja žena je šef moje porodice. Gde sa ženom da izađeš na kraj, kad ona sama sa sobom ne može da izađe na kraj. Kako bilo, ali majka uvek može da pusti neki vajb, kao što uvek može i da te izbaci iz sistema. Svi smo mi hodajuće posteljice. I svi smo mi daljinski upravljači u rukama svojih žena. A znaš šta je pravo pitanje – šta ta Srbija radi za svoju decu? Šta rade idioti koji se pokrivaju tom imenicom naše domovine. Šta rade imena i prezimena i kakvu budućnost daju toj deci.“

„Kako ti funkcionišeš po tom pitanju? Razgovaraš li sa svojom decom?“

„Pa, znaš šta, toliko pričam da mislim da ih i malo ugušim. Ali okej, navikli su. Obično se trudimo da kroz šalu proturimo istinu. Često se pitam – kako doći do njih zato što oni već pripadaju nekoj drugoj civilizaciji. Mi smo iz nekog prošlog vremena. Bilo šta da deponujemo u njih, to se sudara sa tim kako oni vide svet. Zato moraju sami da prave balans. Oni moraju da žive mnogo složeniji i okrutniji život nego mi.“

„Buca je u Brejkersima svirao bubnjeve, a čujem, u međuvremenu je završio Bogoslovski fakultet i sad radi u nekoj crkvi. Rastko Lupulović iz Kande, Kodže i Nebojše se otkada zamonašio. Odakle te tendencije? Kakve veze ima rokenrol s bogom?“

„Pa, ima veze. Svi oni pre nas, Elvis, DŽeri Li Luis, Little Richard i sva ta ekipa pripadaju baptistima. A uvek se za rnr govorilo kao to je đavolja muzika, pazi šta radiš, rigidni stavovi… Onda čovek oseti da ga cela ta priča sa rnr-om previše diže, da ga odvaja od sopstvenih uverenja. Puno popularnosti smeta realnosti. To su stvari koje moraju da imaju protivtežu jer to ti je život. Buca je sad ovde u crkvi Svetog Simeona Mirotočivog. Ilariona sam viđao, Jovana Ćulibrka, pakračkog episkopa. Nama takvi kadrovi trebaju. Velika je stvar to što je Buca postao đakon. Svako mora da sluša šta mu govori duša.“

„Ti si svoju poslušao kad je rekla rokenrol.“

„To je moje svedočanstvo – rokenrol. To je muzika mog detinjstva, mog odrastanja, moje zrelosti. Jer stvar je u tome da neko pristane da se proda i da se ničemu doda, a neko ne. To je borba.“

„Vaš koncert je 3. novembra u Domu omladine Beograda a narednog dana će, ako se ne varam, biti otvoren ispred ove zgrade, plato Milana Mladenovića. Šta misliš kako bi Milan reagovao na to?“

„Zgrozio bi se. Čak i njegova pokojna majka Danica nije dala saglasnost za to. Šta da kažem za Milana osim – čovek je mnogo dao a malo dobio. Taj aneks ispred Doma omladine je grozan. Šta bi tek imao da kaže Dušan DŽamonja zbog njegovog Sunca i zbog pomračenja koje je ono popilo.“

„Da li si bio na koncertu Nika Kejva?“

„Ranije sam ga gledao dva puta. Čujem da je bilo okej. Ja sam bio tad kod kuće, sa svojim životinjama – psom, mačkom i morskim prasetom. Bio sam sa svojom ženom i sa svojom ćerkom. Progledavao sam kroz prozor i gledao sam u lišće koje pada. Gledao sam u grane gole koje još za malo toplote mole.“

„Kako deluje na tebe kad dođeš Beograd, posebno Novi Beograd?“

„Ne znam, sve je to drugačije bilo. Osećam se starim u svome gradu jer me podseća na mladost i kako se stvari menjaju ne u pravcu u kojem bih ja želeo. Ima puno ljudi u ovom gradu i kao da su svi ugurani u jednu ulicu. Puno je bolesnog i siromašnog stanovništva. Sve se na ulici vidi čega se oko stidi. Ima još uvek nekih štekova ali ljudi se jako muče živeći ovde. Znači, što sam stariji u odnosu na grad, sam sam sebi rodna gruda.“