Ceremonijal majstor tame

On svagda podleže nekom zovu tajanstva, iako njegova nemirna duša žudi za predahom od lutanja, i tada je, u tom predahu, sav vaš u vrenju divljenja, u čudotvornoj vatri. Ovo je priča o Nicku Caveu.

Ah, Nick Cave ponovo na Glavnoj EXIT-ovoj pozornici, u finalnoj nedeljnoj večeri Festivala. Neke sličice iz pre-Cave doba ipak opstaju u uspomeni. Veliki prezir, neoskvrnuta energija alternativnog rocka, gitare koje prašte i zavijaju, totemski stubovi ritma. Potom, Bloc Party, ta intenzivna verzija britanskog indie zvuka apstraktnog pravca. Ono što naznačiše Atoms for Peace prošle noći, izgleda da su na širem planu predosetili i drugi – inspiracija se sada iznalazi u rafinmanu misli, sve je žestoko u sviračkom stavu, ali je misao kralj zvučnih predela. Bloc Party, međutim, razorno su moćni, njihov frenetični narativ oduvava doslovce, kao da ste se odjednom našli u cevi kakvog vasionskog usisivača. Front zvuka kome nema zamerke.

Ali, Nick Caveee! Poput nekakvog tamnokosog Davida Bowiea, tako premršav u svojoj perfektnoj crnoj odeždi, on je ovde pravi Ziggy Stardust najnovijih vremena. Kada zapeva i momentalno se sruči u publiku da se sa njom i bukvalno poveže u jedno, organizam kojim kola struja jača nego išta, doima se on kao ceremonijal majstor tame koja opija premnoga devojačka srca. Od njegove muzike što je muški srčano za njim isporučuju njegovi The Bad Seeds, momentalno postajete lepši, kosa vam zaleprša i uopšte se uznesete, jer Nick Cave samo ume da vas tako omađija, zavede, poigravajući poput divljeg konja pred vama, on sa glasom i pojavom onog arhetipskog Nicka Cavea za kojim čeznemo, potresan kako niko drugi ne ume i ne može, cepajući vaše srce kao latice skrhanog cveta i onda ga sastavljajući opet iz komadića. Tupelo, Deanna, People Ain't No Good, The Mercy Seat, Stagger Lee, Red Right Hand… Mahnito, neukrotivo, izgarajuće!