Citadela: Deluje mi da je cela naša država nalik njujorškom getu

Sada nam je Citadela dao nekoliko preporuka za čitanje, slušanje i gledanje.

ČITAM

U maniji koja me je uhvatila nakon prošlogodišnjeg nastupa Wu-Tang Clan-a na Exit-u (i koja me još drži), čak ni knjige koje čitam nisu ostale „pošteđene“. Tako sam poslednje pročitao autobigrafiju U-God-a, najnepopularnijeg člana Wu-Tang-a, uz koju sam još više zavoleo ovog čoveka sa izuzetno teškim detinjstvom.

Deluje mi da je cela naša država nalik njihovom, njujorškom getu, i da su njihove priče uzdizanja iz tih najtežih uslova za život nešto s čime ovde ljudi i te kako mogu da se poistovete, barem ja.

GLEDAM

U istom duhu, skoro sam gledao i seriju „Wu-Tang: An American Saga“ o nastanku i usponu ove grupe. Čak i za tvrdokoronog fana poput mene, serija je prespora, nebitne teme se „razvlače“ kako bi se popunilo vreme, i oseća se da je dosta priča „naduvano“ da se impresionira publika. Usput sam počeo da gledam i Bojack Horseman-a, ciničnu crtanu seriju uz koju vežbam gitaru.

SLUŠAM

Totalno neočekivano – već godinu dana vrtim u krug albume Wu-Tang-a kao grupe, ali i solo članova, što je zapravo jako puno muzike, uzevrši u obzir da ih ima desetorica i da imaju jako plodne karijere.

Posebno bih izdvojio Raekwon-ov „Only Built 4 Cuban Linx“ i Inspectah Deck-ov „Uncontrolled Substance“ kao albume bez kojih mi možda najdoslovnije nijedan dan ne prođe, a da ne pustim bar po jednu pesmu.

Međutim, ubacio sam u rotaciju i izdanja nekih drugih njujorških repera, kao što su Mobb Deep, Nas, A Tribe Called Quest i Onyx, a i po nešto od domaćih, trenutno vrtim Timbetov „Praznik za uši“. Naravno, uz to se neretko vraćam i svojim starim treš metal favoritima – Anthraxu.