Sećam se dana kad me je moj otac, Mića Petrović, takođe pobednik u Guči, prvi put doveo na „Sabor“. Bio sam dete i za mene je to bio neopisiv doživljaj.
Trubački defile ulicama Guče, orkestri pod šatorima, ljudi koji pevaju i igraju na sve strane, šarenilo uličnih prodavaca, celokupna atmosfera – sve to nekako navede čoveka, a kamoli dete, da poželi da dođe opet – objašnjava svoju „ljubav na prvi pogled“ prema Guči, virtuoz na trubi Dejan Petrović
Kako vam se, kao najmlađem dobitniku majstorskog pisma, čine nove generacije trubača koje nastupaju u Guči? Ima li, barem u nastajanju, među njima budućih virtuoza vašeg kalibra i da li biste nekoga izdvojili?
– Ima sigurno, mada bi bilo nezahvalno da bilo koga izdvojim, pogotovo ne sada kad se bliži „Sabor“. Dobro je to da ima sve više mladih orkestara, što čini dobru konkurenciju, samim tim i nadmetanje zanimljivim, a najvažnije, i pomak u muzičkom smislu, jer se u takvim situacijama uvek želi i daje više.
Može se reći da niste bili oduševljeni time što je na prošlogodišnjem saboru, pored trube, bilo i komercijalnih muzičkih sadržaja. Ove godine Sabor je u potpunosti posvećen trubačkoj muzici, a pod šatorima u Crkvenoj porti opet će se kao nekad jesti svadbarski kupus. Da li vam se čini da se Guča polako vraća svojim korenima?
– Pa, mislim da je tako, jer se od korena nikad i ne možemo odvojiti. Da se razumemo – svi smo mi manje ili više komercijalni muzički sadržaj, tako da nemam ništa protiv tih izvođača, samo smatram da se program na „Saboru“ mora uskladiti sa onim što on zapravo i predstavlja. Jasno je i da se publika izmenila proteklih godina, ali ipak mislim da se može naći ravnoteža u svemu. Kupus će uvek biti kakav jeste – stvar ukusa, ali „truba“ za kakvu znamo u Guči, koncepcija instrumenata i način izvođenja je nešto što je jedinstveno u svetu, a što itekako možemo unaprediti i učiniti boljim. Na kraju krajeva, ako je sabor trubača, onda je logično da akcenat bude na trubi.
Koliko se saborska publika danas razlikuje od one koja je nekada dolazila u Guču?
– Kao što rekoh, činjenica je da se publika mnogo promenila u odnosu na period od pre 20 ili 30 godina. Da ne gledamo dalje, jer kako se menjala Guča, tako se menjala i publika. Tada je „Sabor“ bio više kao neki „porodični izlet“, da tako kažem. Ljudi su dolazili da bi uživali u vašarskoj atmosferi i najviše da bi pratili trubačko nadmetanje, a danas Guča ima mnogo brojniju publiku i onakvu kakvu imaju drugi, veliki, evropski festivali.
Kad smo već kod evropskih festivala, nastupali ste i nastupate na mnogima od njih. Kako strana publika reaguje na vašu muziku?
– Uvek odlično! Često čak i bolje nego domaća. Stranci mnogo vole naš melos, sve im je to nekako apstraktno, egzotično, blisko, a opet nepoznato… raznih doživljaja ima, ali stranci odlično osećaju energiju koju nosi naša muzika i mnogo lakše se prepuštaju istoj.
Uspeli ste da napravite fuziju tradicionalnog trubačkog orkestra sa instrumentima karakterističnim za pop i rok muziku, a ipak zadržali autentičnost. U kom trenutku ste došli na ideju da opanci i starke mogu zajedno?
– Nekako, sa radom sve dođe spontano. Još dok je sastav benda bio isključivo trubački, svirali smo stvari koje nisu bile karakteristične za takav orkestar, pa se možda može reći da je fuzija već tada bila započeta. Sa radom sve dolazi na svoje mesto, a dobar zvuk nikad nije teško prepoznati.
Koji je vaš najveći trenutak sreće u životu?
– Imao sam dosta trenutaka za radovanje, onih drugih takođe, ali sigurno najsrećniji trenutak u mom životu je bio kad smo Branka i ja dobili kćerku Jovanu. Dolazak deteta na svet, novi život – to je nemerljivo bilo sa čim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
